BOŽINA PRIČA
piše: Emil Cipar
Te večeri Tomica nije znao što početi prije …kako provesti vrijeme …dugi vikend pred sobom. Bila je subota jedne kasne jeseni 1974.
Već je petu godinu u Njemačkoj. Odavno je napustio montažu i zaposlio se u njemačkoj firmi. Sa društvom s kojim je došao u Njemačku gotovo da nema nikakav kontakt. U tvornici i gradu ima dosta novih poznanika iz Jugoslavije s kojima održava površne kontakte. Vikend uglavnom provodi u jugoslavenskom klubu „29. Novembar“ uz karte i kuglanje.
Danas mu se nije išlo u klub. Morat će si nešto skuhati, oprati rublje, s mukom ga osušiti preko radijatora u maloj sobici u potkrovlju. Treba si još napraviti večeru, pa malo slušati radio Zagreb.
A mora još i napisati par pisama. To odgađa već duže vremena.
******
I kod Matoševih nesvakidašnje subotnje veče. Došla je u posjetu sestra Ruža i sobom povela dva sina. Kuća puna djece, baš po volji didi i baki.
Ali atmosfera nekako tmurna. Mata je preko mjere šutljiv, pa se sluti neka prekretnica.
Cijeli dan su spremali drva za zimu. Rezali, cjepali …unosili u šupu. Sada sjede kod večere i mole se. Moraju požuriti, jer uskoro će početi serija na televiziji, a to se mora pogledati.
Mati se ne jede. Nema apetit. Oprezno …pomalo ljutito …stalno pogledavajući u svoju ženu …počinje razgovor.
Znaš dado ovako dalje ne ide! Ne može to stalno bit tako!
Šta misliš s otim …ne ide …Mata!
Pa to da mi ne znamo na čemu smo. Ja i Kata. Gdje mi pripadamo. Imamo mi svoj život dado …svoju kuću svoju djecu!
Pa šta ti fali Mata? Nećemo valjda dvi vatre ložit na dva mjesta kuvat …dvaput plaćat televizor!
Znam dado …ali bilo dogovoreno drukčije. Kad svoju kuću završimo …mi se selimo. Bilo govora o najviše godinu dana, a evo …skoro će šest, a mi još uvjek ovdje.
Pa nećete nas same ostavit dok se Tomica ne vrati. Pa ne možemo to ja i baba sami. Jesi poludio Mata …koji ti je vrag?
A kad će se Tomica vratit’ dado …kada?
Stari Matoš se zamisli i ne reče ništa …nego samo pogleda u ženu mu. Ova ustade i poče nešto spremati po ladicama.
******
Vrativši se s večernje mise Zorka kratko pozdravi ukućane i uputi se u svoju sobu. Mora večeras pisati sestri Anici, koja živi u Dubrovniku.
Malo je podjarila vatru …i ubaci još dva krupnija komada drveta. Potom izvadi pisaću mašinu i uvuče papir.
Otkada je završila daktilografski tečaj i zaposlila se kao daktilografkinja u jednoj ustanovi u gradu sve piše na mašinu. I recepte za kolače i pisma. I bezbrojne diplomske radnje učenicima iz susjedstva. I ne samo susjedstva …pročulo se da Zorka radi brzo i dobro, a prije svega …jeftino, pa posla ne manjka
Zorka zamišljeno gleda u papir pred sobom. Što napisati, a da ne rastuži sestru. Tomica se ne javlja. Nije se uopće javio od kada je otišao u Njemačku. Čula je od Ruže, Tomičine sestre da su se on i dado prije par godina zbog nje posvađali. Ruža je bila u hodniku i čula samo djelove razgovora. Čula nešto …kao …dado neće Bosanku u kuću. A Tomica se isti dan vratio u Njemačku. Jednu godinu nije dolazio, a poslije su se opet izmirili.
Ali ni Ruža ne zna puno jer više ne živi u kući.
Prošle godine ga je srela u gradu. Pitao ju može li je povesti kući, a ona rekla da ima još nekog posla, pa ne može ići sada …i da ne zna kada će biti gotova.
A nije imala nikakvog posla.
Bojala se da će netko vidjeti. Bojala se da će potvrditi šuškanja po selu. Bojala se da Tomičin dado opet ne rasrdi.
Sada joj krivo zbog toga.
Zorka upali radio. Točno na vrijeme da čuje početak emisije „Našim građanima u svijetu“.
******
Tomica je otvorio novu bocu piva. Na radiju su govorili nešto o pripremama za proslavu Dana republike u Dortmundu. I njegov klub priprema nešto, ali on nije točno upućen u to. Puno radi u firmi, pa ne stigne češće navraćati u klub.
Razmišlja o svom položaju. Nije se oženio, a njegovi vršnjaci to već odavno jesu. Kući se nemože vratiti, jer posla tamo nema, a i da ima …šta bi zaradio.
Ovdje ima dobar posao. Radi u firmi na održavanju. Puno prekovremenih, pa se dobro zaradi. Još da pola ne pojede porez bilo bi puno bolje. Majstor ga cijeni, jer se može u njega pouzdati.
Kuću i zemlju dado prepisao na njega. Mati kupio plac za kuću a Tomica mu pomogao napraviti. Sestri Ruži dao miraz.
Tomica htio staru kuću srušiti, pa graditi novu, ali dado nije dao …nismo mi Bosanci. U ovoj su kući Matoševi odavno živjeli. Po kući se vidi gdje ko pripada.
Nije dado mogao prihvatiti realnosti. Stalno je gunđao o propasti šokačkog.
Za sve mu bili krivi Bosanci. Najprije došli kao nadničari, a sada se raširili po selu. I auta voze i pilanu drže …i mlin.
Tomici se svidjela Zorka. Kada je to dado samo čuo …poludio je. Kraj toliko naših cura da Matošev sin ženi Bosanku. To može samo preko mene mrtvog.
Prije nekoliko dana dobio je od Mate pismo. Pismo izrazito jasnog sadržaja. Mata mu piše: Tomice il’ se vraćaj il prepisuj na nas ovako se više izdržati neda. Mi novu kuću s vecejom i kupatilom imamo, a ona prazna stoji, a tuđu zemlju obrađujemo i vanjski vece koristimo, a djeca mala. Ako se ne javiš štaćeš učiniti mi Božić u svojoj kući čekamo.
Pozdrav od Mate, Kate i djece.
Dado ti poručuje da ne zaboraviš nabaviti onaj nož kalemač štotije reko prošle godine.
Pročitao ovo Tomica bezbroj puta. Mata čeka odgovor, može ga Tomica razumjeti.
Ali …što odgovoriti.
Otvori novu bocu piva. Misli mu pređoše do Bosanskog šora. Što li ona sada radi. Vidio ju prošle godine. Ljepša no ikad. A nije htjela ići s njim kući. Pa i kako bi mogla. Ne sjeda takva cura svakome u auto. Da joj napiše koju riječ.
A šta napisati!