piše: Ruža Zubac-Ištuk
O, džeram[2] ga ubijo i život kako brzo prođe. Kad se vrnem unatrag, čini mi se da je to sve k᾽o jučer bilo, a eto, ne lezi, vraže, ono protutnjalo puni᾽ osamdeset. Pomalo mi je, bolan, žao oni᾽ dana, jerbo je naša kuća bila poznata po imetku, a ja mlad, zdrav, k᾽o ti sad. Koliko ono tebi bi? Imaš li petn᾽est? A…? Imaš.…