Marko Jareb
Živilo se siromašno.
Kuvala se maništa i angriž na ulju.
Obarili bi se grci oli prilipci.
Botnice su bile tvrde ka’ kamen.
Tribalo hi je kuvati dvi tri ure i višje.
U vrtlu je uvik bilo blitve, broskve i rodakve.
Uz ki kumpir i malo ulja mogla se popiti i bevanda.
Kruh se peka za najmanje dva tri dana.
Dobro su došli i gavuni oli srdele.
Brudet od oborite ribe nisu svi mogli priuštiti.
Meso je malo ‘ko ija.
Samo se za Božić oli Uskrs znalo ispeći pivca s kumpirima.
Za Badnjak se kuvalo zelje i frigali su se gavuni.
Fruća je bilo po intradi.
Ča je bilo od ovac’ to bi se sve prodalo.
Tribalo se doći do šoldi.
Imalo se za živiti.
Svi su bili zadovoljni.
Pivalo se i družilo.
Malo je ‘ko radija u poduzeću.
Onda su liti na ferije počeli dolaziti naši iz biloga svita.
Počelo se peći kremenadle i kolače.
To nisu neki mogli imati.
Radi toga su ljudi počeli biti ljubomorni jedni na druge.
Danas nikomu ništa ne fali.
Ali niko nije zadovoljan.
Na cijenu je došla zemlja uz more.
Sve se počelo računati u eurima.
Skoro brat s bratom ne priča.
Ali svi imaju mobitele, u kući po dva tri auta,
a svi kukaju i ronzaju jedni na druge.
„Ja se moran za te boriti. Ti mene ne razumiš.“
I onda dođe ovo ča dođe te se ni najbliži
skoro ne druže zbog pandemije.
Čoviku se tako malo triba, zlica, pirun, pijat, teća
i malo kruva, ki kumpir, ka ribica i bokunićac
mrsa te da ima di leći, ča mu višje triba.
Možda mu triba samo lipa rič.
A nju samo u Njegovom nauku može najti.
„Ništa lipoga nisan čuja o njima. Ja nisan ugrožen od
onoga priko magistrale nego od njih.“
„Hebeš čovika ki je pogazija svoju rič.“
„Malo hi je ki nisu pogazili svoju rič.“
Uvik se čovik veziva’ za rič, a vol za roge.
Danas samo priznaju crno na bilo. I eure.…