Ivan Dobra Žirjanin
Ki će mi povidat kojukor besidu
ako se otvoru vrata crne kuće:
je li bar bravinci još lizu po zidu?
i je li kâ maška prejinu još suče?
.
Ima li, zaboga, ikoga uza me
ki zna je li ruža jošće pušća kljice?
i je l’ joj ka’ fali ovo moje rame?
i ‘oću l’ joj ika’ pogladit latice?
Baren da pošaplje prijatelj mi niki
di je ruža moja i komu mrljuše?
Nide čuti nikog, nide traga viki;
samo glase slutin u dnu svoje duše.
Mrtve je skaline pokrila prašina,
a na mon ramenu – hladna je tišina …
Šutimo…,
