MOTIVA NIJE BILO

Sram vas bilo! Sram vas bilo! Sram vas…

Jelena Stamenković
–Želim da Vas obavestim da smo dobili Natašu. Zvala  sam moju mamu da joj javim, ali nije bila doma, pa  ste  Vi  prvi saznali tu divnu vest.

Tako mi je pre nepunu deceniju Ivona javila da je postala majka, da je uspela usvojiti Natašu.

Sve je počelo godinu dana ranije, jednog petka, kad mi je kolegica tutnula u ruku  ceduljicu sa brojem telefona, uz molbu  da se javim čoveku koji bezmalo plače tražeći da mu Televizija Novi Sad pomogne da u svom domu zadrži dete.

Kao zaštitnica prezrenih sužanja pozvala sam dobijeni broj. Javio se Zoran Grujić i uzbuđeno ispričao da oseća nadolazeći tsunami. Tražio je od mene da budem potporni zid, koji će sačuvati njegov dom. Objasnio mi je da su on i supruga mu Ivona pre godinu dana od Centra za socijalnu skrb na  hraniteljstvo dobili šestonedeljnu bebu Natašu, da su u međuvremenu tražili usvojenje i da im je umesto potvrdnog odgovora stigla obavest da će u ponedeljak doći da Natašu uzmu i predaju usvojiteljima.

–Ne damo našu Natašu. Mnogo je volimo. Ona je  sa nama sretna. Mada je nismo rodili mi smo njeni roditelji …govorio je Zoran.

Zvučao je razložno, iskreno, čestito… Ipak sam poželela proveriti da hranitelj nema kakovu  skrivenu manu, da …na primer pije, ili… Pomislih da su to radnici Centra  utvrdili i rešili dete dat boljoj obitelji.

Pozvala sam Centar. –Direktor  je  odsutan …rekoše. Zovite u ponedeljak.

Znala sam da će tad možda biti kasno. Možda Nataša odnesu od Grujića. Na moje insistiranje, pravnica pristade da govori sa mnom. Reče mi da  nije točno da  je Centar odlučio da u ponedeljak dođe po dete, da su oni Grujićima javili da će u ponedeljak možda doći da uzmu dete.

–Pa što ste tako pakleno uznemirili porodicu?- pitala sam.- Koji su bili motivi?-

-Motivi? – Ponovi pravnica, pa posle male pauze reče: …Motiva nije bilo.

-Pa vi tako bez motiva napraviste oluju u dušama Ivone i Zorana?-

Na to  mi pravnica poče govorit:- Sram vas bilo! Sram vas bilo! Sram vas…

Ponavljala je tu rečenicu kao besmislenu mantru, kojom pokušava oterat zle duhe novinarstva dok uz izvinjenje ne spustih slušalicu i  prekinuh pokvarenu vinilku.

Ponovo sam pozvala Grujiće i najavila dolazak TV-ekipe za sutra, kad smo nas četvero …snimatelj, tonac, vozač i ja stigli u selo u kom su  živeli Grujići. Nađosmo ih u staroj, pomalo vlažnoj, švapskoj kući sa dugačkim gangom.

Dvorište puno cveća i dece. U kući Grujića i dva dečaka …Ognjen i Uglješa. Jednom je tri, drugom šest godina.

–Nas su mama i tata ubrali u „Kolevci“ …objašnjava mi stariji.

„Kolevka“ je tad bio dom za decu bez roditelja u Subotici. Dečak je rekao ubrali, jer je tako na našem jeziku govorila njegova hraniteljica, Ukrajinka Ivona Džugašvili. Rusofili znaju da  убрать znači ubrati, požnjeti (uzeti), na primer letinu i cvet. Tako su u tom zgodnom kalamburu  dečaci kao dva rumena cveta ubrana u subotičkom domu i dovedena u  dom Grujića.

U Subotici su im bojažljivo ponudili dečake, Rome. Njih niko neće. Hranitelji žele plavokose devojčice i dečake, bele kože, i po mogućstvu zelenih očiju.

– Deca su deca …odgovorila je Ivona.

Jednog  dana Ognjen se vratio iz vrtića s rečima:

–Mama, jel‘ da ja nisam Ciganin? Nisam ni prljav“. A  Ivona mu odgovorila:

–Nisi, sine, a i da jesi. Evo i mama je Ukrajinka.–

Zoran je Ivonu sreo u Kijevu, kad je posle  trećeg Balkanskog rata pošao na istok tražeći svoje  korene. Znao je da je njegova majka bežeći od gladi iz Sovetskog Saveza stigla  u bogatu Vojvodinu u kojoj dok je krumpira i kukuruza gladi nema.

Tu je mlada Ukrajinka srela  naočitog momka, koji je u Vojvodinu došao iz Bosne tražeći bolji život. Njih dvoje su izrodili dva sina. Jedan je Zoran. Kad je bilo vreme Zoran se oženio lepuškastom curom.

Rode su obilazile njihov dom, no rat ih nije mimoišao. Zoran je pozvan na vojnu vežbu, koja je trajala baš dugo. Ponekad je dolazio u selo da vidi, oca i majku i suprugu, koja ga je obavestila da se leči.

Kad je rodila sina Zoranu ni na kraj pameti nije bilo da se izlečila sa susedom. No poznato je da se zarekla zemlja raju da se svake tajne znaju i do Zorana je došla vest, koju je celo selo već znalo. Da nije otac potvrdili su i lečnici od kojih je saznao da uopće ne može imati dece i da dečak izvesno nije njegov.

Tad je krenuo da traži svoje korene. U Ukrajini, na rodnoj zemlji svoje majke, sreo je lepu Ivonu, pedagoškinju, koja je radila u nevladinom sustavu, gdje je upoznala Švajcarca i spremala se za udaju. Posle nekoliko dana Ivona je umesto u Švajcarsku sa Zoranom pošla u Vojvodinu.

–Šta ako  Zoran ne može imati svoju decu?- mislila je. Deca su naša kad ih volimo i odgojimo.

U to vrijeme u Srbiji se želelo smanjiti broj dece u ustanovama i što više mališana smestit u hraniteljske porodice. Grujići su se prijavili i otišli u Suboticu.

Posle dečaka u dom Grujuća Centar za socijalnu skrb donio je napuštenu šestonedeljnu bebu Nikolinu.

Tako su Grujići godišnjicu braka dočekali kao petočlana obitelj.

Ivona je za nas spremila ukrajinsko nacionalno jelo vareniki (okruglice) sa sirom. Za ručkom se  maleni Uglješa obrati ocu.

Tata, molim te dodaj mi vrhnje! …a tata će:

–Izvoli, sine!

–Hvala tata.

Ti su dečaci zbog zanemarivanja oduzeti biološkim roditeljima i taj se dijalog ne može uigrati pred dolazak tv ekipe.

Onda tata pita:

Kad mi posećujemo baku?

A dečak  objašnjava:

–Kod bake u Kijev idemo leti, a baku u selu često posećujemo. Valja se ići na groblje.

Baš tako kaže Ognjen.

I na kraju, prije oproštaja pesma: Kad si srećan i kad sreću želiš delit s kim…Svi plješću, pevaju, a Nikolina u purpurnoj, plišanoj haljinici, cupka i  guzu podiže i primiče podu.

Sutradan smo objavili reportažu o divnoj hraniteljskoj porodici, koja u ljubavi podiže troje dece.  Službenici Centra nisu pohodili Grujiće. Narednih dana su kod Grujića, na moj nagovor, išli novinari  romske i ukrajinske redakcije i pravili reportaže. Onda sam ja o Ivani objavila emisiju „Naši stranci“.

Tako je  kišobran medija zaštitio Grujiće. Možda objašnjenje što su Grujići umalo ostali bez Nataše leži u činjenici da se ljudi u institucijma socijalne skrbi otimaju za posao usvajanja dece. Kad dve obitelji imaju približne kvalitete, delatnik se može odlučit dati dete da onima koji plate.

I na kraju nekoliko riječi o Grujićima danas. Svi su na okupu. Preselili su se u veći grad da bi Ivana svakodnevno nejakog Uglješu vodila logopedu. Imao je govornu manu. Sad lepo priča. Škola mu teško ide, al Ivona i Zoran ne daju da bude u specijalnoj:

To će ga za uvijek obeležiti. Ima još dece koja nisu bistra, al ih roditelji guraju. I mi ćemo našeg Uglješu. Ognjen je upisao srednju školu. Dobro uči …hvale se Ivona i Zoran.

Mada su roditelji desetogodišnjoj Nataši od početka govorili da su je usvojili, devojčica  sada  u predpubertetu to ne želi prihvatiti. Traži od majke Ivone da joj prizna da ju je rodila, da ju najviše voli:

Volim te mnogo, ali volim i Ognjena i Uglješu. Ja sam i njihova mama.

Roditelji bdiju nad Natašinim zdravljem. Na lekovima je. Ponekad  u zoru protrese je serija nekontrolisanih grčeva, kojih Nataša još nije svesna. Te epi-napade roditelji od  nje skrivaju.

Sve osim imena u ovoj priči je istinito. Kako je u novinama „Dnevnik“ obavezna fotografija našeg stranca ja iz želje za mirnom, sretnom i blaženom novom godinom odlučih da ovu čarobnu priču porodice Grujić podelim sa vama, čitaocima Hrvatskog glasa Berlin.