piše: Katarina Pavlović
-Ne plačeš. Toliko problema, a ti ne plačeš.
Proizašle su ove moje rečenice, kao zaključak razgovora s meni dragom osobom.
Okomio se opet život na one koji ga žive.
Kaže meni ta hrabra žena: „ Ne mislim to kao da te žalim, nego ti se divim. Toliko si mlada i povrijeđena, a imaš snage tješiti mene i uputit mi ohrabrujuće riječi.“
Hvala tebi draga!
Jer sve što želim reći viđeno je već, rečeno je već.
Kada prođeš niz od problema koji su iz više kategorija, što fizičkih, što psihičkih, klasičnih, svakodnevnih …
Navikneš.
To te nauči: – Kreni, ne zaustavljaj se!
Pusti stvari, događaju se s razlogom. Kada kočimo stvari da idu svojim tijekom, rušimo red svemira! Radimo loše sebi.
S razlogom ti danas nije odgovoreno na onaj poziv!
S razlogom se nije pojavio onaj čekani …
Dolazi drugo.
Nitko nije rekao bolje!
Zato upamti, ne koči stvari, pusti ih.
Ne plačem javnosti, problemima, životu.
Plačem ponekad sebi tiho pred spavanje. Nitko ne vidi, nitko ne čuje. To je ostavljanje tuge tugama.
Iz gorkih dana povlačim razum.
– Suze čine da ljudi probude osjećaje.
Bude, bude.
I probude nekad i zvijeri kojima, hrana je tuga, tuđa.
Zato. Ne, ne plačem zvijerima jer ne znam više tko je, a tko nije ta tvorevina.
Toliko puta puštena sva osjećanja drugima.
Na izvolite.
Imate sve karte u svojim rukama. Svaka moja osjetljivost je javna.
Pa eto, gazite.
Ja sam toliko zgažena bila da me pod jedini zaustavio, a onda ošamareno podižući lice, shvaćam ,nije vrijedno.
Ja sam u nekim uzlaznim putanjama.
Svako novo gaženje bit će puno teže izvesti kao moj pad na pod i šamaranje mojih već rumenih obraza …
Kristalno bistre oči, ne jer su zelene i lijepe.
Kristalno bistre jer suze ih peru i prale su, i prat će ih.
Ali. Nećeš. Nećeš me ti živote dovesti do toga da slabost svoju koristim kao ispriku.
Moje slabosti moja su snaga.
Plačući tugama, kratko plačem, i bez suza.
Nije plakanje uvijek suza.
I ne vrijeđa me i ne žali me moja tuga.
Voli me pa mi kaže: „ Idi živi, tugu tugama, na dar ostavi!“
(24.9.2015. Pula)