KORIZMENI OBIČAJI

Piše: Ruža Silađev

U korizmu pristaju sva prela. Više se ne ide jako u društvo, samo ‘noliko koliko se mora. Većinom se doma sidi za stativama i tka. Tkaju se ćilimi, ponjavke, guberi, guberci, bube, bubice, ponjave…Tka se od čistoga, od sukanoga i prisukivanoga. Radili su se i drugi ručni radovi ko i uvik, a najviše se u korizmu tkalo. Potijano. Više nema cirikanja i ludovanja.

Iza jutra se išlo u crkvu. Križni Put je svako čeljade obavljalo zasebno, jel pri mise, jel potli mise, a petkom u tri sata potlipodne zazvonila su zvona na Kalvarije. Bilo je isprid kapele “Srcu Isusovomu” četrnajst mali kapelica. Livo i desno po sedam.Četrnajst postaja Križnoga puta. Ozidani i bilo okrečani a upolak su imale slike muke Isusove. Žene su godinama krečale i održavale kapelice. Najviše su se oko toga brinile sestre franjuške. U tri sata je kreto  procišion od postaje do postaje, opominjući se na Isusovu muku. Mlogi su sve klekećki obilazili Križni put, a kod niki su  znala kolina prokrvavit. Ti petaka puno svita nije ništa ni jilo ni pilo sve dok prva zvizda ne izajde.

U korizmu se mesa nije jilo. Vakima danima nikada. Nediljom se kuvalo gra sa suvima kostima i obaška tista. Puno kuća nije u to doba više imalo ni suvi kosti. Onda se kuvalo samo gra sa malo masti i tista. Klalo se nije ništa. Vakima danima za fruštuk se peklo u peći kompira, bundiva. Bundiva se samo pripolovila, izvadilo se sime i ko zdila ucilo se metnila na sađak i spekla u peći.

Kuvalo se kukuruza, žita. Pucale su se koke na rešeto. U dvoru se naložila vatra i priko njoje u rešetu pucale koke.  Pravilo se i papule. Izgnječijo se kuvani gra, dobro osolijo i opaprijo. Metnilo se u njega sitno isickanoga bila luka. Mazalo se sa njim, jel kruva, jel prove. Puno se jilo prove i luka crna i  luka bila, jel prove i kisela kupusa, i prove i cikle. Kruva se u korizmu zgrizalo peć. Više se pekla pogača i prova. Brezkvasno. U korizmu se ni prova nije mastila. Najviše se pekla “Na list prova”.

Na tepciju se poredali listovi kiseloga kupusa, a na nji istresla umutita prova. Tako prova nije mogla zagorit, a i bila je malo mekša od kupusa. Oko prove se dosta imalo dangube. Najpri su se morali poizbirat zasebno kukuruzi što lipši i zdraviji. To se prikrupilo, prosijalo i uveče se prova pomišala sa vodom i soljom. Dogod ukućani s večeri radu, istom se kogod digne, pa provu promiša. Tako ona dobije što više lufta i bolje ukisne do ujtru. Ondak bude udesnija. Pridveče se pravila večera. Dosta put se kuvalo urišca. Jedni su rekli i orišca. Sime od bundive se očistilo, malo istucalo u stupe, jel u avanu. Metnilo se u ladnu vodu, pa na špojer da se kuva. Bilo je bilo ko mliko. U to se ukuvalo rizanaca. Dica su to jako voljila, još ako je u kuće bilo maličicko šećera za pošećerit.

Sime se znalo i speč. Ope se očistilo, dobro istuklo u stupe i napravilo  nasuva rizanaca sa njim. Bilo je ko orasima tisto. Još se kuvalo makom (čikmaka) , orasima, pekmezom i kompirma tista, puraka, žmare, žganaca, gomboca, kašikom valjušaka, suparni kompira i rizanaca, i sosini rizanaca. Sve brez masnoće. Kolača se u korizmu baš i  nije pravilo. Dosta se jilo čičoke. Da se osladi. Čeljad koja je bila bolje stojeća puno se pomagala kravinim  mlikom. Stari Šokci su jajca slabo u rane koristili. Jajce je bijo dinar. To se  jedino imalo za prodat, da se kupi subotom malo patrijola, soli, kvasa, šibica, jel koji frtalj šećera.

Od aljina u korizmu se najviše nosilo ona ruva u kojima se kajalo kad kogod umre. Do kraja prvoga sveckoga rata Šokice nisu nosile crno. Nosila su se bila ruva od tkanja. Skute i plećak zajedno. Za kajanje su bile skute  izvezite sa crnima i  lilavckima orasima, a plećki su bili isto notu formu.  Na glave su žencka čeljad imala tavnoplavu krpu,to jest maranku, jel u još ranija vrimena „kapicu“.  Misto pregača, nosila se šarena pregača sa štraflama, jel crna pregača sa bilima štraflama, jel tavno plavi pregač sa molovanima bilima kruškama, jabukama, višnjama, trišnjama jel kakimgod cvitovima. Tako je bila pošarana i krpa na glave. Sve farbe su bile od kojikaki korečaka, trava, cikle, crnoga luka, jel kaka druga lišća.

Korečaka za farbu je najviše bilo kod “Turckoga”. Tako se zvo salaš na današnjemu Graovu u sonćanskomu ataru. Kad pofali farbe ljudi latu ašove i sikire i ajd kod “Turckoga” vadit korečke. Jedne su kuvali da dobiju farbu, druge su držali u ladne vode, pak onda zamakali i držali otkano i vunu u tomu. Još se mogu najt ritki guberi u kaki čuvarni kuća, ostarili i po dvisto godina, izoficali se, a farba se još drži.

Znali su se naši stari u svakake nevolje snajt. Nuz njevo ”šta mož, tako je Bog do”, i ”Bog do, Bog uzo”,  proživili  strpljivo svoj mukotrpni, al mirni život. Još živu kroz nas. Naučili nas da i danas sa dikom nosimo šokačko ime.