Sven Adam Ewin
Evo ću govoriti iz mračne dubine duše,
Iz Marijanske brazde. Na samom njenom dnu.
U kakvom stojim smeću, utonuo do guše,
Ne biste sanjali ni u – najodvratnijem snu!
Tu leži odbačeno tisuću mojih lica,
Krvavih ispod kože, a izvana bez mane.
I barem još toliko pripadajućih sitnica,
Suviše lijepih s jedne, a ružnih s druge strane.
Tu je moj prvi uspjeh. Ali i posrtaj prvi.
Prepun hinjenog smijeha, a zatomljenih suza.
Pa ona grozna sprava za transfuziju krvi,
U vene mrtvog lika. (Za šaku aplauza.)
Tu leže neuroze postpremijernoga stresa
Zbog nedovoljno dobro nastudirane role.
Pa zrcalo što pamti grčeve facijesa,
Kojim Talija kroti buduće apostole.
Tu su i lešinari. Postrojeni u nizu.
Ja krenem prema njima – oni se naroguše.
I tako moram stalno, da ne bi došli blizu
Mojemu skrivenom smeću u dubini mi duše.
Svetac bi svoje smeće već očistio davno,
Al’ meni, rasnom glumcu, baš je perverzno drago,
Kad vlastito mi lice nije postalo slavno,
Ljubiti svoje maske k’o zakopano blago.
Zato se evo, kajem, priznajući da kriv sam,
Što s vama nikad nisam bio u ravnoteži.
Ja vama podlo nudim onoga koji nisam,
Očekujući od vas… kožu koja se ježi!
I cjelujući obraz obožavane maske,
Izdajem poput Jude svoje vlastito lice
I čavlima ga prikivam uz kazališne daske,
Uzalud tražeći drvo… Drvo za izdajice.