tekst: Stjepan Poljaković
Koliko vam se puta dogodilo da nakon nekoga vremena shvatite kako komšije o vama znaju više nego što biste i pomislili?
Imam običaj, kad sam pod Alpama, nazvati nekog od komšija da čujem novost, pitam za zdravlje, riječ… slično.
Divanio sam jutros s komšijom Jurom i rekoh kako dolazim osmoga o. m. doma. Nasmija se on i kao iz topa veli : „ Znamo mi kad stižeš i kada se vraćaš .“
Pomislio sam kako se ne mogu sakriti nadzornim kamerama ispod roleta, ali nisam bio u pravu. Priča komšija kako sam zadnji puta napravio nered kod njega u tri ujutro.
Veli on: „ Ja i žena čujemo dreku iz prizemlja. Punica lupa štapom po plafonu i viče: ‘Dolaze Nijemci, dolaze Nijemci!”
Mi dolje i gledamo gdje baba sad nestade, kad ona pod krevetom. Jedva smo je nagovorili da izađe i objasnimo u čemu je nevolja.“
Jurina punica ima 93 godine i preživjela je drugi svjetski rat. Nastavio Jura priču:
„Sjeli mi za stol u kuhinji, a baka nabraja kako će nas Nijemci ponovo napasti. Mi već digli ruke, a ona se ljuti: ‘Pa zar vi niste čuli dreku izvana?’ Ma nismo, što smo trebali čuti? Pa ja sam čula kako neko galami : “Ordnung muss sein”. Ja sam se počeo smijati i sakrio se pod trpezu da ne dobijem štapom po rebrima. Punica galami, a ja vičem : “Nisu to Nijemci, to je naš Stipa, opet sanja Austriju.” Gledala me nepovjerljivo dok joj nisam objasnio kako tebe noćne more muče dvije – tri noći prije nego što odeš i jedno dvije – tri kad se vratiš.”
Onomad, kad dođoh pod Alpe, majka moga Adlera kontrolirala je svaki moj posao skoro ukorak i vječito brojala : „Ordnung muss sein, Ordnung muss sein!“ Poslije godine dana ponavljanja nije ni čudo da i u snu, da ne kažem mori, ponavljam istu misao. Laj’o pas k’o ker, ako nije tako.