Marija Ajša Peuc
Zanavek se bum sećala jenog čardaka
Na selu blizu Save i mame stare
Vidim i sad onaj trem drveni i zidano prizemlje
I kak bršljan sve pokriva i penje se od zemle do krova
Dugi kak udavka zmija, makar su tam male vodene zmije
Dok se vlečeju po mahovine i mokre zemle
Od podvira savskoga pa se u lokvami nebo ogleda celo leto
Nekad davno je čardak bil letnikovec
Bečkomu zemloposedniku i feudalcu
Njemu se više nitko imena nemre sjetiti
Samo su ostale slike i knjige koje težakima nisu trebale
Zadnji stanar je bila stara žena, uvijek je pripovjedala
Da ima decu u gradu, u drugoj državi
Kad je ona umrla i kuća je s njom umrla
Zgasnulo se ognišće, veter je razlupal krov i prozore
Sad samo bršljan s kućom dršće na vjetru.
To je ta stara horvatska hiza na selu polek Save.
