Moje ime je Marta
piše: Sonja Smolec
– Može li se netko malo pomaknuti? …upita Tvrtko i iskoristi priliku kad je kamion koji ih je prevozio prešao preko rupe na cesti.
– Huuuh, ovako je malo bolje. A ti? Kakav si ti kamen? Da, da, ti, šareni!
– Niiiisssaaam ja kammmeeeen. Ja sam Puuuuž.
– O, oprosti Puž, nisam te prepoznao!
– Ništa, ništa! Vidi kako mi je kućica prljava. Ovako ne mogu ni sam sebe prepoznati.
– Mislim da si u vodi bio mnogo ljepši. Hoćeš li moći živjeti izvan vode?
– O, naravno. Ja ti nisam od onih puževa koji trebaju vodu, jer dišu samo na škrge. Onih koji žive u rijekama. Ja se u vodi samo hranim. Mogu se hraniti i izvan vode. Mogu disati izvan vode jer imam pluća.
– Hm, da… Neka ti bude. Nije mi baš jasno zašto netko mora imati škrge ili pluća.
– Pa moramo nekako disati!
– Disati?
– Ti ne dišeš?
– Ja samo postojim.
– Čudan si ti!
– Nisam čudan. Ja sam kamen.
– Pa, kad ti kažeš, valjda je tako. Uostalom, meni se sviđaš. I, oprosti na smetnji, imaš nešto što mi se sviđa. Smijem li se poslužiti?
– Poslužiti? A što bi to bilo?
– Onaj, onaj koji me je ugrabio… došao je taman kad sam izašao malo udahnuti da mogu nastaviti jesti.
– Pa, bojim se da mene nećeš moći pojesti.
– Tebe ne. Pojest ću ovo malo zeleno što imaš na sebi. To ti ja jedem.
– Pa, ako je samo to, samo izvoli.
– Hvala.
– I tako krene Puž na svoj ručak. Plazio je i plazio preko Tvrtka dok se nije zasitio.
– Kako je tvoj jezik hrapav! Nadam se da si skoro gotov!
– O daaaaa, hvala ti. Baš je bilo ukusno. Jezik mi je hrapav da mogu s kamenja i bilja sastrugati hranu. Nisam te valjda povrijedio?
– Povrijedio? Mene, kamen? Ne, ne, nisi. Samo… Jedva čekam da siđeš. Sveg si me zabalavio.
– Imaš namjeru vrijeđati?
– Ma, ne. Nemoj se ljutiti!
– Puž se ipak malo naljutio. Uvukao se u svoju kućicu i zatvorio vrata. Kuc, kuc… Pokucao je kamen Tvrtko nekoliko puta. Napokon, vrata se otvore i izvire dva roščića koji se konačno junački ispruže.
– Ne ljutim se. Razmišljam kako pobjeći.
– Kako pobjeći? Bojim se da netko tko se ovako vuče na vlastitom trbuhu baš i ne može pobjeći. Kako to misliš napraviti?
– Pooooolaaaaako…
– Bojim se da baš nema vremena za polako.
– Moram polako. Teško je preko toliko kamenova.
– Kaže se: preko toliko kamenja.
– Svejedno kako se kaže. Jednako je teško. A možda se samo uvučem u kućicu i otkotrljam. Bilo bi možda lakše da imam noge.
– Da, ali nemaš noge.
– Pa, koliko vidim, nemaš ih ni ti. Uostalom, jesi li ikad vidio kako hoda ljud?
– Podsjetio si me na moju prijateljicu Mirandu. I ona je tako govorila dok nije naučila.
– Hoćeš reći da ne znam govoriti?
– Mnogi ne znaju.
– Pa, ako nije ljud, kako onda?
– Čovjek.
– Pa, dobro. Znači, čovjeki imaju noge, pa se onako čudno gegaju. Svaki tren mislim da će pasti.
– Ma, ne kaže se čovjeki…
– A sad si rekao…
– Tvrdoglaviji si od Mirande!
– Opet ti… Miranda, pa Miranda. I ja sam upoznao Mirandu, pa što? Ona je jedna obična riba. Miranda Karas. Ima li ona noge? Nema, pa ipak joj je i bez njih dobro.
– Čudan si ti, Puž. Previše si tvrdoglav. Da, i meni je malo čudno kako se ljudi pokreću ali oni su drugačiji.
– Meni je sasvim dobro na mom trbuhu. Uostalom, ja se malo protegnem na jednu stranu, pa malo na drugu, i idem dalje.
– Da. Zato si tako spor. Kako i ne bi bio s tim teretom koji nosiš?
– Barem se imam kamo skloniti… a ne kao beskućnici, koji moraju puzati pod neki list da se sklone.
– Da… na njih sam skoro zaboravio. Ali oni su ipak brži od tebe.
– A ti? Kako se ti krećeš. Kako se ti hraniš? Nemaš čak ni pluća! S kim se ja družim!?
– Pa, baš ti hvala na ljubaznosti! Sad kad si se nahranio i svog me izbalavio, više ti nisam dobar. Dobro, Puž. Kako hoćeš. A baš sam imao ideju kako bismo mogli zajedno pobjeći.
– Misliš? Hajde, reci mi! Hajde, reci!
– Kamen je zašutio i razmišljao o vlastitom bijegu. Možda je malo i zadrijemao, a Puž od njega više nije mogao izvući niti riječ.
– Na prvom zavoju, kad se kamion opet zatresao, Tvrtko se zakoturao. Doduše, malo ga je pogurao jedan veći kamen koji je na kraju zapeo za dasku na ogradi kamiona i tamo ostao. Tvrtko je pao s kamiona i ostao na listu trpuca uz rub ceste.