piše: Filip Ćorlukić… Iz knjige “Moje sjećanje na minulo stoljeće”
U minula tri mjeseca upravnik Bogdan nije morao uzimati električara, jer su me Čampur i ona tri studenta s kojima sam radio na sređivanju instalacija vrijedno zamjenjivali. Studentski grad je imao brijačnicu s frizerajem, stolara i krojača. Od radničkih odijela moglo se nabaviti samo ono obično platneno plavo, pa sam još u samom početku negdje nabavio debelo bijelo laneno platno, od kojega mi je krojač sašio pravi kombinezon s puno velikih džepova. U tom sam kombinezonu uvijek išao obavljati popravke. U vrijeme moga odsustva Čampur i ostala trojica taj su kombinezon koristili kao svojevrsnu propusnicu za ulazak u ženski blok, pa su tako nastavili i u vrijeme tog moga jednomjesečnog bolovanja.
To sam kasnije iskoristio. Sva četvorica su imali djevojke u ženskom bloku, pa smo se dogovorili da ću im na smjenu posuđivati moj kombinezon, ali da prvo moraju popraviti sve prijavljene kvarove u muškim blokovima. Ja sam zadržao samo razglas, te isključivanje struje u pola noći i uključivanje ujutro. Meni za ulazak u ženski blok nije trebao kombinezon. Zbog moje bolesti Bogdan je to tolerirao. Time se obim mojih poslova znatno smanjio.
Konačno je došlo vrijeme da završim studiranje, ali me je brinulo što odmah nakon toga moram u vojsku. Kad sam o tomu razgovarao s Gordanom i Bogdanom, ona mi je rekla da je njihov prijatelj dr. Laban jedan od šefova u Vojno medicinskoj akademiji, pa će ga pitati može li me on osloboditi od služenja vojnog roka. Ja sam je pogledao pun nade, a ona je odmah telefonom nazvala Labana. Odmah se javio, a nakon uvodnog razgovora mu je rekla da ga je zvala jer:
“Gogin zaručnik će uskoro diplomirati, ali će zbog odlaska u vojsku možda odgoditi vjenčanje. Bio je teško bolestan, ostao mu je u žili ugrušak pa teško hoda. Da li bi on na temelju toga mogao dobiti oslobođenje od služenja vojnog roka?”
Dok je ona to govorila, ja sam zaprepašteno slušao. Nemam pojma tko je ta Goga, ali sam i sumnjičavo pomislio da mi ona možda želi usputno i utrapiti tu Gogu. Nakon razgovora mi je rekla da će me Laban primiti.
Otišao sam u vrijeme kad je bilo dogovoreno. Doktor me je primio, porazgovarali smo, pregledao me je i rekao da ako imam bilo kakvih problema s plućima on bi mi lako isposlovao da budem proglašen stalno nesposobnim za služenje u armiji, a kako to spada u kirurgiju on će me preporučiti doktoru Đorđeviću (ili Đuriću – ne sjećam se točno prezimena) i odmah ga je nazvao, a ono što mu je govorio zaprepastilo me neusporedivo više od onog što je govorila Gordana njemu:
“ … slušaj, kod mene je sin jednog moga dobrog prijatelja. Imao je gadan tromboflebitis, a zaostao mu je tromb, tako da vrlo teško hoda, a cela noga mu je otečena. Uskoro će diplomirati, pa bi morao u vojsku, a ja mislim da je za to nesposoban. Možeš li mu ti osigurati nesposobnicu?”
Dok sam to slušao bilo me je sram što sam i na trenutak posumnjao u Gordanine stvarne namjere. Ona je samo željela prijateljski pomoći, ali način na koji su to činili i ona i ovaj doktor, meni su bili potpuno nepoznati. Te su laži bile izrazito plemenite. I taj kirurg je bio izrazito dobronamjeran. Kad sam mu pokazao moje nalaze i kad mi je pogledao nogu rekao mi je da sam imao veliku sreću da mi se tromb nije odvojio i otišao u srce. Na temelju sadašnjeg stanja on mi može dati samo potvrdu o ograničenoj sposobnosti, ali me je savjetovao da se u vojsci stalno žalim na teškoće pa će me oni morati poslati na kontrolu, a onda će mi on bez teškoća moći dati potvrdu o stalnoj nesposobnosti. Napisao mi je potvrdu da sam “Ograničeno sposoban, sposoban samo za kancelarijske poslove i za vozača”. Naime, u razgovoru sam mu rekao da imam vozački ispit. Nakon ovoga mi je porastao optimizam.
Havajska gitara i pojačalo
Jedan mi se kolega žalio da bi želio imati havajsku gitaru, a ako je netko prodaje previše je skupa, pa me je pitao može li se od obične nekako napraviti havajska i da li se može napraviti malo pojačalo. Rekao sam mu da bih pojačalo mogao napraviti, a da mi donese gitaru da vidim što bih mogao napraviti. Čim sam uzeo gitaru ruke shvatio sam da se lako može preraditi u električnu, pa sam mu rekao da dođe za dva dana. Imao sam dosta starih telefonskih slušalica, povadio sam magnetiće na kojima se nalaze navoji žice i improvizirano ih instalirao ispod žica na gitari. Kad sam to priključio na pojačalo, pokazalo se da izvrsno funkcionira, a kad je kolega došao i čuo izvrsne zvukove bio je oduševljen.
“Bolja je nego prava!” – uzviknuo je.
Rekao sam mu da je ostavi kako bih mogao kvalitetno podstaviti magnete i priključni kabel.
Stolar čika Veljo
Osim mene kao električara, Studentski je grad imao uposlene još i stolara, bravara, krojača i frizera. Tu su dobili i stanove. Meni je najzanimljiviji bio stolar, stari čika Veljo, a i ja sam se njemu sviđao, pa mi je ponekad dolazio i dugo smo razgovarali. On je kao dječak od nekakve udruge dobio stipendiju, pa je stolarski zanat izučio u Mađarskoj. Bio je izvrstan majstor pa se ubrzo osamostalio, a vremenom je imao i vlastitu tvornicu. Bio je toliko dobar da ga je ministarstvo angažiralo za opremanje skupštinske dvorane. Svu onu drvenariju na zidovima, koju i danas možemo vidjeti kad na TV prikazuju skupštinsku dvoranu, napravio je čika Veljo. Nakon rata su mu oduzeli tvornicu, a o tome mi je pričao, pun nostalgije, a ponekad i ljutito:
–”Moj gospodine, mene su prije rata smatrali velikim bogatašem, a ja sam živeo kao najveći siromah. Kupio sam nove mašine, a nisam imao para za osiguranje, pa sam stalno živeo u strahu da mi požar sve uništi. Živeo sam skromnije od mnogih siromaha. Posle rata su me pozvali u nekakav komitet i rekli da u novoj Jugoslaviji ne može biti privatnih fabrika, pa da je moram predati narodu. Rekli su mi da za vreme rata nisam nikome naškodio, a pošto sam dobar čovek i dobar majstor da mi u toj fabrici daju mesto glavnog poslovođe.”
Tu je malo zastao s pričanjem, a zatim je stisnuo šake i licem punim prkosa nastavio pričati:
-”Hvala vam drugovi, ali tamo gde sam ja bio gospodar, ne želim biti sluga i otišao sam. Eto gospodine. Ceo sam život radio i živeo kao sirotinja. Razmišljao sam: ‘Radi Veljo i šparaj, pa kad budeš imao jedno 45 godina nađi sebi upravnika fabrike. Neka on radi a ti Veljo troši, putuj i vidi sveta!”. Potom nastavio sporim i tužnom govorom: – “Evo šta sam doživeo! Umesto da putujem po svetu, da bi preživeo i zaradio nekakvu penziju, ja sada ovde popravljam rasklimane stolove i stolice i menjam stakla na prozorima, što bi mogao raditi svaki šegrt”.
Zastao je duboko razmišljajući, kao da o nečemu odlučuje, a onda je ljutito uzviknuo:
– “Ku..c ćeš Veljo videt sveta! Slušajte mladi gospodine, iskoristite mladost dok možete. Čim zaradite neku paru viška – odma je potrošite, na šta bilo, na kurve! Prošlo je vreme kad je šparanje bilo pametno.”
Pokazao sam mu gitaru i zamolio ga da one magnetiće instalira na pogodan način. On je bio pravi umjetnik, pa ne samo da ih je solidno postavio, nego je i daskicu ispod njih umjetnički profilirao i obojio. Ništa mi nije želio naplatiti. “Nakon svih ovih popravljanja stolica i ostalog nameštaja, ovo mi je nakon dugo vremena prvi posao koji mi je činio zadovoljstvo.
Ni ja nisam ništa naplatio kolegi, a da ga ne bih uvrijedio pristao sam da mi plati večeru. Opravdavajući se bolešću nisam pristao da idemo u “Tri šešira”, ili u “Tri lista duvana”, gdje je uz glazbu uvijek velika gužva, nego sam predložio da odemo “Kod složne braće”, gdje nije bilo glazbe, a imali su izvrsnu gibanicu.
Izrada pojačala
Tada me je upitao mogu li mu napraviti i pojačalo i koliko bi to koštalo. Rekao sam mu da moram Velji platiti drveno kućište, bravaru šasiju, materijal košta. Njemu ću naplatiti 4.000, ali ako i drugi budu pitali, za njih je 5.000 pojačalo, a gitara 1.000 dinara. Cijene su tada bile vrlo visoke, pa je bio vrlo zadovoljan. Bravar mi je za litru rakije dobro napravio šasiju od pocinčanog lima, a Veljo izvrsno drveno kućište. No nije mi to želio naplatiti. dugo smo se raspravljali pa tek kad sam mu rekao da to nije meni, nego je to zajednički posao za mušteriju, nekako je pristao uzeti 500 dinara. Kasnije smo obavili više takvih zajedničkih poslova.