Ivan Dobra Žirjanin
Prijatelju moj, pišen ti pismo,
pišen ga tebi kad ne moren njemu:
makar smo bliski, i krv ista mi smo,
i korin isti, i slični u svemu.
A ti me pitaš: zašto ja plačen
i zašto nika’ ne sakrivan svoj bol.
Moran plakati ka’ ljut vitar mačen
konope kida, a sudbine je sol.
A sve san mu da, i život, i snove.
Sporadi njega srce u prsin pati,
tako bi tija pronać riči nove,
ke mi sa’ falu da mu ljubav vratin.
Kako mu reći da mu ime nosin
i da ga moj duh nestrpljivo čeka?
Da san mu odan, da se s njin ponosin?
O, kako mu to kazat izdaleka!
Prijatelju moj, pišen ti list foja,
pišen ga tebi kad ne moren njemu,
da mu se vraćan (odluka je moja)
Žirju mistu, školju najboljemu.