piše: Ognjenka Kalajdžić
Kuća, velika kao zgrada, izgrađena 1900. Imala je podrum, visoko prizmlje, sprat i potkrovlje. Klasika je virila iz svakog njenog ćoška. Austrougarska je u to vrijeme bila na vrhuncu graditeljstva.
Posebno su se isticala luksuzna, lijepa ulazna vrata, koja su od gornje polovice imala male, staklene baklave ugrađene u drvene okvire. Na tim baklavama su bili ručno izrađeni motivi prelijepih boja. Sve je to imalo neki poseban sjaj, vjerovatno je tome doprinijela neka specijalna tehnika izrade.
Donji dio vrata bio je od teškog drveta, ukrašenog rezbarenim lajsnicama. Zaista su izgledala prelijepo.
Klasični, pirgavi, cementni pod u haustoru, bio je ukrašen bordo okvirom od mramora ili granita na čijem je samom početku, kod ulaznih vrata, na pravouganiku od crnog granita pisala godina izgradnje 1900. Plafoni su bili jako visoki. U sobama, drveni podovi i svaki korak po njima je imao svoj zvuk.
Sve to nisam tako ni voljela, ali sad mi sve to izgleda kao da je bila bajka. Katice i mi živjeli smo u prizemlju, Prohaske i Fazlinovići na spratu, a u potkrovlju Mandarići. Svi smo bili kao jedna ogromna familija. Svi su slavili različite praznike pa je često bilo nesvakidašnje i veselo. U sviju je bilo lijepo, skromno, ali vedro i sa ukusom namješteno. Moram priznati, malo i preskromno.
Klozet je bio tako jednostavan i nepraktičan, da me je to i u ono vrijeme čudilo. Bila je to zajednička prostorija za tri familije. Klozetska šolja je jako loše izgledala. Mislim da se nije mijenjala od godine izgradnje.
Ja samo što se nisam zadjevojčila, bila sam puna ideja i želja za promjenom. Tako sam jednom htijući skinuti naslage kamenca, nataložene godinama, od vode, napravila još veću štetu. Tad je bilo malo naporno, ali smo to svi brzo zaboravili.
Noć prije Božića, prekrasna. Nebo puno zvijezda kao da je ljeto, samo mu je boja bila zagasitija, više teget nego plava. Nije prehladno, ali ipak studen pomalo steže. Mama i ja smo pomagale teti Anki praviti kolače. To je bio njen najdraži praznik. Novu godinu bi uvijek prespavala jer je jednom davno, na taj dan, umro njen muž, poznati profesor Prohaska.
Kad je sve bilo gotovo, počeli smo čistiti i pospremati.
-Idi u tete Anke i odnesi kiflice, reče mi mama.
Odmah sam se vratila.
–Šta radi teta Anka?
– Ništa, stoji na vratima i nešto kao za sebe priča. Ljuta, Jarmila sve nadigla, pa nered. Doće im Papa.
-Ma šta kažeš? Kakav Papa žalosna?
-Doće im Papa, kaže teta Anka.
Mama se tako slatko nasmijala.
-Možda fratar Anton, oni su prijatelji?
-Ma Papa, nisam luda, lijepo sam čula.
-Pa znaš li ti ko je Papa?
-Haj` je zovni.
Ja sam inače bila pokretni telefon. Izašla sam vani i pod prozorom vikala:
-T.e..t.a A..n..k…a
Ona, kao da nam je čitala misli, proviri sa ćoška, već pošla kod nas.
Nosi malo rakije višnje u boci, opletenoj plastičnim koncema raznih boja i neki zamotuljak u desnoj ruci, prislonjen na stomak ispod grudi.
– Eto ide i Šaćira, donijet će uštipke. Evo ja donijela sir i pršut. Možemo valjda jednom i pršuta ..hahaha. Od torotana mi usta izjedena..hahaha.
– Ti si, meni se čini, već jednu trznula, reče mama smijući se..
-Ma jesam, Boginja nadigla, ko da Papa dolazi… hahaha, uvijek tako radi za Božić.
Uđe i Šaćira, mirišu topli uštipci.
-Bona Šaćira, gdje ti je Meho da nam malo muško zamiriše?
-Eno ga tamo kod Zubaca, zovnuli ga na Badnje veče, sigurno se već oduzeo, hahaha.
Tako su njih tri prve komšinice, prijateljice, dočekale ponoćku. Slično su se slavili svi praznici, skromno, sa puno smijeha i vedrine. Nije se mnogo imalo, ali se znalo divno provesti veče ili dan. Nema više tako skromnih, a lijepih večeri.
Ovo je divan primjer da i sa jako malo možemo biti sretni. Sve je naš izbor, šta ćemo odabrati i iz kojeg ugla gledati na svijet oko sebe.
To je ujedno dokaz da sreća nije u materijalnim stvarima. Danas mnogi imaju puno više nego nekada pa je opet jako mnogo ljudi nesretno.
”Dok sam razmišljao o prošlosti i sanjao o budućnosti, nisam ni primijetio da je prelijepa sadašnjost prošla pored mene.”