piše: Marica Žanetić Malenica
„Dobar dan, molim vas možete li nam reći gdje je škola?“, pitanje upućujem trima gospođama koje su zauzele čvrste pozicije na pločniku duge i široke ceste omanjeg mjesta u Hrvatskom Zagorju, i živo razgovaraju gestikulirajući rukama.
„Tu je srednja, a koja vam treba?“, reče najglasnija među njima, oniža gospođa dobra apetita.
„Osnovna!“
„Grete z menom, i ja tam grem.“
„Super!“
„Uprav sem došla z gljivarenja, bila sem z mužem, naša udruga je organizirala… ja sem vam iz Zlatara, tu pokraj, i rekla sem kad sem bila cura da nigdar ja ne bum došla v Bedekovščinu… a onda sem tu završila srednju kemijsku i počela delati… posle sem delala v školi sve do penzije… tu sem si našla muža, mlađega dve leta… rekla sem prijatelicama kad sem već kasno počela z tim stvarima nek je mlađi da dulje traje, razmete (glasan smijeh)… kćer živi tu v Bedekovščini, ima dvoje dece… pomažemo joj kolko možemo… nije lako z decom, a delati se mora… grda su vremena došla, negda je bilo bolše… sin je s familijom v Zagrebu, odemo ih posetiti dva tri pot kroz leto… sneha je dobra kakši ima… muž je bil na operaciji, ima ugrađeno koleno, smeta mu, teške hoda, nekaj je pošlo po zlu…z tim doktorima nigdar se ne zna, kaj ne?… A otkod pa ste vas dve?“
„Iz Splita.“
„Splita! Moj brat se oženil v Split z neku tam i decu su dobili, ali su se rastavili… nisu se našli, ona htela po svom, njemu to ni pasalo, htel je ponoreti… a imali su i stan i peneze za živlenje… on sad živi v Zagrebu s drugom ženom… i z njom je dobil dete… njegov sin dela nekaj dole na moru, vrag bi ga znal… s tom decom se nigdar ne zna, kaj ne? Trebala bi koju kilu zmršaviti, zapuham se kad grem, nije lako, kaj ne? A nije da sedim, po celi dan delam… bavim se svačim po malo… povrtlarstvom, voćarstvom… šljiva naberemo pa pekmez kuhamo, a posle i rakiju pečemo… svašta vam mi delamo… i vino si pravimo, pa belu i crnu nogu…“
„Bijelu i crnu nogu? Nikad za to nisam čula.“
„Nije to za prodavati, ne cepi se… ova bela noga se zeme za visok tlak… moj muž ga pije ko lek… on nerad zlazi van, sam na zemlu gre rad… kaj mogu, takši je kakši je… ja zlazim sama, nekad z prijatelicama, se malo pripovedamo…“
„Čudno, srednja škola je dole blizu centra mjesta, uz cestu, a osnovna gore, skoro u šumi.“
„Bila je dol niž stara osnovna, pak je nova zgrađena, lepa je, bute videli… sem danas umorna od tega gljivarenja… mi glive rad imamo za obed… nak z jajcima na tavu… zaprav imamo hižu tu od Zlatara, ovdi stan, bumo ga preuredili… govorim mužu se budemo premestili tu skoro… teško već gremo po stubama v hiži… stan je v prizemlu… tam su meni moji dali ednu staru hižu, bumo ju prodali, a tam držimo pčele…“
„Znači, ima i meda.“
„Ima, ima, osamdeset košnica… svega vam mi delamo… a zakaj ste vi zaprav došle v Bedekovščinu?“
„Na „Susret riječi.“
„Pa ste zbog tega dopelale se z Splita?“
„Da, zbog toga!“
„Evo škole… lepa je znutra, bute videle, ja sam u školi delala tolko let, sve do penzije… a znate kakše su te naše penzije… nemre se od njih ni živleti ni mreti… uh, zapihala sem se…“
„Cijeli život u dvjesto koraka“, pomislih prelazeći prag Osnovne škole u Bedekovčini.