Djoko Erić
Pričam sa ocem
Sjedimo za stolom
Okrenuti jedan prema drugom
Otvoren je i iskren
Bliski smo kao rijetko
Kao onda kad je prvi puta saznao da ima karcinom
Pita me, kako sam
Bole me leđa i koljena, kažem
I nešto me stislo pa ne popušta
Da, to su te godine, kaže
Šetaj što više, to pomaže
Jesu li posjekli onaj hrast kraj puta, pita
Nisu, kažem
Ne daj ga, pamtim ga malog kao prutić, i rat je preživio
Ne dam ga, kažem
Odjednom zastade, zamisli se malo, pa kaže,
Znaš li ti da sam ja umro
Znam, kažem
I nije ti čudno
Nije, kažem