Iz knjige “Divani iz Sonte
piše: Ruža Siladjev
– Snašo, triba Betlem?
Stanu dica uveče isprid pendžera na s’kaku, pa viču i pitu. Malim zvoncim zvonu i udaru štapovima o zemlju. Pendžeri brez firangi, a iz nutri se vidi nika svitlost sa napolja. ‘ni iznutri se preznu.
– O, pa, da, Sveta Kata je prošla! Mora bit da je Sveti Andrija tu. Dica nosu Betlem.
Brojala su dica dane i noći još od Sisveta, ka’će nosit Betlem. Uredu se dvi, tri curice u anđele. U bile aljinice što su već jako ostarile od prvi pričesti, jel prija, samo u svagdanje bile košuljce i skute, u no vrime ka’ se pričešćivalo u pulanke. Od drota i „zlata” sa šećera, što su lane visili na kriškringlu, napravu krunicu za glavu. Malo još “zlata” na jedno i drugo slipo oko. Repove raspletu i pušču kiku do priko pojasa. Kika kudrava, gusta, samo u kućnomu sapunu i kišnice prana. Zarumenu se od ladnosti. Taku lipotu imu samo pravi anđeli. Izmeđ sebe nosu Betlem.
Betlemcku štalicu napravu od kaka kartona, jel daščica. ‘nutri od blata Svetu obitelj sa malim Isusom u kolivke. Okolo ovce, di koja kravica… Konja ne. Konj je, kaže narod, izdo maloga Isusa. Vojska Kralja Iruda je proganjala na konjima Svetu obitelj.
U Betlem još metnu malo slame i zapalu svićicu. Na vr’ štalice zvizda vodilja što je Tri Kralja vodila. Oko Betlema, ako mater dade, malo se salucina pospe, jel metne pamuka. Kobojage snig. Za anđelima idu još dvi, tri curice, pastirice. Uredu se ko i vako, samo pršnjakove okrenu naopako. Pomažu nosit Betlem. Iza nji ide tri četiri derančića. Oni navuku isto naopako kožuve, a na glavu šubare. Malo uredu lice brkovima.
U ruke svaki nosi pastircki štap, jel čulu. To su pastiri. I oni putim pomažu nosit Betlem. Oni su ujedno i čuvari. Ako Betlem napadnu kaki kerovi, jel lopovi, oni ga čulama obranu. Svi betlemari moru znat pivat Božićne pisme.
Kad iz kuće dobiju odgovor, triba Betlem, svi unidu u sobu. Pastiri oma na kolina spadnu i onda se ispružu na zemlju koliki su dugački. Glave metnu na prikrižite ruke ispod čela i gledu u zemlju. Oni mumlu, što bi se reklo, sebe u bradu, dok anđeli i pastirice pivu svete pisme. Otpivu nikoliko pisama i onda na kraj počmu pismu ”Pastiri, dište se…” U taj čas, pastiri brzo skoču. Desnom nogom i štapom lupu o zemlju i glasno viču:
– Tik, teri, šuš, mak!
– Tik, teri, šuš, mak!
Ka’ je pisma gotova ukućani redom pridu Betlemu. Poklonu se malomu Isusu, poljubu Betlem i prikrstu se. Onda gazdarica donese darove betlemarima. Oraja, suvi šljiva i višanja. Koju suvu krušku, jel kruščicu iz ambara, što je bila nabrana litos u šume Slatine i turita u ječam na tavanu da sazrije. Kadgoda i koji dinar. Tomu su se betlemari najviše radovali. Di ne bi ka’ je bijo ridak!
Zazvonu zvoncim, udaru štapovima o zemlju i krenu napolje.
– Zbogom snašo, zbogom čičo, fala, fala!
– Zbogom, dice, pa na godinu ope došli!
Nosu dica Betlem upravo do Kokošjega badnjaka. Već i dosadu ukućanima. Priko večeri izreda puno Betlema. Po pe’šes’ put se čuje sa sokaka:
– Snašo, triba Betlem?