piše: Marija Juračić
Nakon što je zbog korone moj unuk proveo dva tjedna izoliran u svojoj sobi, željan bilo kakvog društva, pa tako i moga, ne mrda iz dnevnog boravka pa na našoj dalekovidnici gleda sve ono što ja gledam.
Već na kraju prvog dana našeg ponovnog druženja pita me tko su ona dva tipa koja stalno gledam, a koji se međusobno nazivaju zlim, prljavim, divljim
Zabrinem se, jer mi se učini da mu se u osnovi obojica na neki način sviđaju, pa mu kažem da su to neki tipovi koje smo izabrali da rade za nas najbolje što znaju da nas izvuku iz ovih fekalija u koje smo upali zbog korone, zbog nemogućnosti rada, posustale privrede, potresa, privrednog i inog kriminala, rasturenog sudstva…
Malenom se ovi poslovi čine prevelikim pa pita: “A kada sve to stignu? Meni je previše i domaću zadaću napisati, a ti se izvališ u fotelju čim skuhaš ručak.“
Malo me zateklo unukovo pitanje, ali moram mu nešto reći pa dodajem: „Nisu oni sami. Imaju oni svoje ljude koji im pomažu.“
„Jesu li i oni zli, prljavi i divlji?“ opet pita unuk.
„Nisu, dušo“, odgovaram uvjerljivo.
“Nemaju oni razloga za to. Ako netko ima razlog da podivlja, onda smo to mi – narod. Ne muči njih plaćanje režija, gubitak posla, necijepljenje, nevraćeni krediti, porušen dom… Nemaju razloga biti divlji… A ta dvojica koje gledamo su okay. Znaju da je narodu teško pa ga žele malo zabaviti. I rade to u slobodno vrijeme. Onda kada posvršavaju sve svoje državne poslove.“
Mali me gleda u nevjerici pa dodaje:
„I ja sam skoro podivljao zatvoren u svojoj sobi. Skoro sam umro od dosade. Lijepo je od njih što nas žele zabaviti. Da ne podivljamo.“