autor: Ivanka Jularić (Ćulap)
Njegov moto je bio: “Kada vidiš da ljudi jedu i piju, primakni se, čut’ ćeš nešto i pametno, a gdje rade, odmakni se da ne smetaš.”
Tata mu je bio uzor, koji je sav svoj imetak stekao bez puno rada, primičući se uvijek tamo gdje su masni zalogaji, da i sam malo omasti brkove. A, imao ih je, tanke i zavinute prema gore iznad uvijek jedne povišene strane usne, zbog već uvježbanog lažnog osmjeha, da istakne dva zlatna zuba, koji su u to vrijeme o statusu muškarca govorili što i “Rolex” sat danas.
Najviše je zaradio na preprodaji krava. Kupio bi jeftino neku staru kravu koja je bila dobra još samo za mesnicu, uveo bi je u svoju štalu, podrezao papke, bojom u spreju malo promijenio izgled i na stočnoj pijaci prodao daleko skuplje, hvaleći je i skoro plačući, govoreći da ga duša boli što je mora prodati zbog bolesti djeteta.
Dogodilo se da je nekoj jadnoj, sirotoj udovici prodao njenu kravu samo našminkanu, pa je bar tu s jedne strane ispao dobročinitelj, jer ju je udovica kupila po kišnom danu i dok je stigla kući, kiša je oprala boju, a djeca su oduševljeno povikala: “Vratila se naša Belka!”
I završio je po kišnom danu, samo što je i sijevalo i grmilo, dok se u polju s konjima sakrio ispod jasena. Našli su spaljene od groma i njega i konje, a komentari ljudi, bili su: “Jaaadni konji…”
Stipina specijalnost nije bila što i očeva. Veću dobit je vidio u preprodaji dimljenog mesa. Ukradenog.
I tu je trebala domišljatost i analiza. Najidealnije vrijeme za krađu, bilo je prigodom kakvih većih manifestacija, kad svi ukućani odlaze na slavlje. U veljači bi najviše zarađivao, jer pola mesa tad je već suho a vani je hladno i slabo tko izlazi napolje. Te večeri u veljači, novčanik mu je bio nabijen novčanicama, a tu je večer i doživio fijasko.
Bile su poklade
Stavio je na glavu periku, a na hlače obukao dugačku suknju s džepovima, maskiran u ciganku. Čekao je da ukućani odu navečer na maskenbal i s lakoćom preskočio kapiju. Otvorio je sušaru i uvježbanom brzinom trpao meso u vreće. Dotle je pas bjesomučno lajao, svezan lancem.
Kada je i zadnju vreću uspio baciti preko kapije, pas je pokidao lanac. Uspio je jednu nogu prebaciti preko kapije i skoro bi mu podvig uspio, da pas nije zubima zgrabio suknju. Stipi nije preostalo drugo već da odveže suknju u struku i prepusti mu trofej. Ubrzo se s ukrcanim mesom vozio u pravcu Zagreba. Na prvoj benzinskoj crpki, oblio ga je leden znoj, kada je shvatio da je novčanik ostao u suknji.
Bijes, malodušnost, sram snishodljivost, sve se to ocrtavalo na njegovom licu dok je razmišljao tražeći izlaz, jer u novčaniku su ostali dokumenti i novčanice u deset puta većoj vrijednosti od ukradenog mesa.
Ujutro je pokucao na vrata domaćina, kojega je opljačkao. Iznenadio se kada ga je ljubazno pozdravio:
– O, dobro jutro Stipa! Otkud tebe tako rano?”
Stipa se vrpoljio na mjestu, razmišljajući da Đuro sigurno još nije otkrio da je pokraden. Nervozno je bacao pogled po dvorištu, ne bi li opazio novčanik, pa da smisli novu laž, ali nigdje ga ne uoči.
–Uđi Stipa u kuću, da ne grijem avliju. Jesi l’ za jednu rakijcu?
-Sipaj Đura!, reče on i iskapi je na ex.
-De još jednu!
Toplina mu prođe venama i on napokon skupi hrabrosti i progovori:
–Znaš ti Đuro, zarad čeg sam ja doš’o kod tebe?
–Kaži Stipa! Ta nisam ti ja vidovnjak.
-Znaš Đuro, ja sam ti se tijo osvetit’ šta si mi oto Mandu Mićinu, a ja sam je tijo ženit, pa sam ti sinoć uš’o u avliju i pokr’ o sve meso iz sušare, al’ pravo da ti kažem, nisam se lipo osjeć’o.
– Cilu noć nisam oka sklopio i doš’ o sam da ti tvoje vratim.
-De sipaj još jednu!
Zašutio je pijuckajući rakiju i tražeći na Đurinom licu neku reakciju, no Đuro ga je začuđeno gledao.
–De Boga ti Stipa, ta nisi valjda pijan od tri rakije?! Moje meso je u mojoj sušare.
Stipa je odmahivao glavom.
–Nisi ti Đuro dobro vidio. Kažem ti da sam meso ukr’o i dovez’o. Neg… ima još nješta. Sinoć mi je tu isp’o novčanik. Znaš Đuro, ni meni zbog para, već šta su mi unutra svi dokumenti.
-Stipa, s tobom stvarno nješta nije u redu.
-Aj ustani, da ti pokažem!
Odveo ga je do sušare, i otvorio je
-Aj sad pogleđ!
– Jel ‘ vidiš da je sve meso tu?
Stipa je zabezeknuto gledao malo Đuru, malo punu sušaru. Znao je da nije lud već nasamaren, ali nije znao kako.
Morao je prihvatiti da je poražen.
Nakon njegovog odlaska, Đuro je sve meso prenio u susjedovu sušaru i pružio mu veliku novčanicu
–Eto, kako smo se dogovorili.
-Sto eura za noć i vraćam ti. I rek’o sam ti da me ništ’ ne pitaš. Poklade su i ludi su dani…