piše: Marija Juračić
Svijet se brzo mijenja pa ovisnost života o internetu postaje sve jača. Tako su se po Lijepoj Našoj razmahale mnoge distribucijske kuće koje nude svoje usluge tako da pomisliš kako je konkurencija među njima dobra jer možeš birati onog najsolidnijeg, najbržeg, najpovoljnijeg…
No sve je to samo privid, lonac je jedan, a gladnih sve više. Ova priča otkrit će vam svu varljivost i perfidnost kojom se agresivno reklamira nešto čega nema. A kod mene nema interneta. U mom turističkom, navodno razvijenom kraju, nema interneta. Ustvari ima, ali na onaj socijalistički način: malo tebi, malo meni. Kada dobiješ ti, nemam ja i obrnuto. O čemu govorim?
Dakle, prijavila sam mom distributeru, koji se kleo u sve najmilije da je njegova usluga najbolja, da mi je crk’o internet. Slijedi ustaljena priča da će se kvar ukloniti u najbržem mogućem roku, a taj najbrži mogući rok ovisi o očekivanom roku… Nešto pokušavaju popraviti i internet se vraća za 10 minuta. I traje 10 minuta. Ponovno zovem distributera, ali sad dobivam novu osobu i pričam sve ispočetka i ponovno slušam istu priču o očekivanom i najbržem roku popravka.
Sad dolazi zaplet u priči. Sjetim se da mi uvijek nestane interneta kada vidim radnike da na stupu u blizini moje kuće nešto petljaju sa žicama. Pojavi se sumnja (opravdana) da mene odspoje kada nekoga u susjedstvu spoje. Naime, ljeti moje susjedstvo turistički drastično nabuja. Službenica s kojom telefonski razgovaram me skoro proglašava paranoičnom, a meni postaje jasno da u ovoj zemlji nije nikada dosta paranoje.
Ergo, jučer opet vidim radnika na stupu. Nešto petlja sa žicama pa mu objašnjavam da pazi što radi. Doznajem od njega samo to da ne pripada firmi mog distributera. I jasno, nakon desetak minuta nestaju mi i televizija i internet. Dođe mi da ga skinem s onog stupa, ali on kvar brzo popravlja i ja imam internet sve do jutra. Sada ga ima susjedov apartman, umjesto mene.
No, povjerit ću vam još nešto dok mi distributer ne počne ponavljati priču o najbržem roku i očekivanom roku popravka. Nisam vidjela kombi tog radnika koji petlja sa žicama, a nije mi htio reći kojoj firmi on pripada. One visoke skale nije mogao donijeti pješice. Ili možda je? Možda čovjek koristi svoje znanje i radi u fušu! Ali jedno je sigurno. Distributerske firme bujaju, konkurencija puca od zdravlja, a izvor njihova napajanja ostaje isti. Zapravo, zbog velike navale svakim danom presušuje.