piše: Antonija Željka Kahlik
On: Eee, jesi li konačno sve spakirala? Je li gotovo?
Ona: Mislim da jesam, još samo da provjerim poklone. Aha, tu su, to mi je najvažnije. Ne bi bilo lijepo da unucima zaboravimo posebnu narudžbu.
On: Dobro, i što još radiš u kući? Izlazi već jednom. Tebe se baš svaki put mora čekati, a ipak uvijek nešto zaboraviš. Daj požuri ako Boga znaš!
Ona: Odmah, odmah, samo da još provjerim, plin, struju, produžne kablove.
On: Koje vražje produžne kablove, ta isključili smo svu struju u kući.
Ona: Dobro, dobro, ne moraš se odmah ljutiti – još da obavim wc, znaš da ne volim ići u one na benzinskim postajama.
– (Ona sjeda) –
On: Hvala Bogu, konačno. Doći ćemo u pol noći, a ne volim po mraku voziti. Veži si taj vražji pojas. Krećemo!
Ona: Stani, čekaj! – moram još provjeriti fen. Mislim da je ostao uštekan. (izjuri iz auta)
On: Stvarno što je toj ženi? Isključili smo svu struju. Na što ona misli?
– (vraća se i mrmlja) ištekala sam ga, za svaki slučaj.
On: Pojas! Veži se. Živci mi već titraju.
Ona: Vežem, vežem. Uvijek me stišće preko prsa pa ga stalno pokušavam proširiti, a on se već za sekundu opet stisne. Baš me nervira. Zašto juriš – možeš malo polakše voziti – pa ne moraš baš svaku budalu pretjecati.
On: Stara, ja vozim i ne trebam suflera. Uostalom tko je bolji šofer ja ili ti?
Ona: E o tome bi se dalo raspravljati jer….
On: Što jer? Jesam li ja popeglao štosdenfer? Jesam li ja ugurao lijevo svjetlo između dva stupića? Jesam li ja ulupio vrata od garaže prednjim krajem auta?
Ona: Ma ne, nisi, ja sam, ali bilo je to zbog…
On: Daa – da, opravdanja kod tebe koliko god hoćeš, ali da si lošiji šofer ni slučajno ne bi priznala.
Ona: O. K. za mir u kući, priznajem. Imam nekih manjih pogrešaka za razliku od tebe.
On: Manjih pogrešaka, ma daj? Pitaj susjede što oni misle. A koja bi to moja pogreška bila? Hajde slobodno reci.
Ona: Jedna sasvim ozbiljna, od prije dvije godine. Znaš ti koja.
On: Pojma nemam o čemu pričaš.
Ona: Tko je napravio tri tisuće eura troška na autu?
On: To nema baš nikakve veze. Cesta je bila skroz zaleđena.
Ona: Aha, zaleđena, a kakve su gume bile na autu?
On: Pa taman sam se nakon posla, spremao promijeniti na zimske.
Ona: Da, taman dva mjeseca nakon propisanog roka.
On: Pa nisam mogao ranije. I sama znaš, u uredu sam od jutra do sutra.
Ona: Od jutra, ali iz teretane izlaziš u večernjim satima, kako meni objašnjavaš, ako si uopće u teretani?
On: Samo nemoj počinjati s tim cirkusom. Poštujem brak, a i presiromašan sam da bih imao ljubavnicu.
Ona: Opa, to je nešto novo. Znači da si bogatiji onda bi imao ljubavnicu? A niti na pamet ti ne pada da si prestar? Dobro da nismo bogatiji.
On: Daj prestani lupetati, dekoncentriraš mi vožnju. Mogla bi, za razliku, malo šutjeti ili poslušati radio.
– zvrzvrzvrzvr (mob zvoni)
Ona: Mama zove, tvoja. Halo baka, je – je – putujemo. Dobra je – polakše vozi – pa naravno – vaš je sin – e pa da – od koga bi drugog naučio? – ne brinite – šalje vam poljubac. Kod unuke ste – već tjedan dana? – o sigurno su ludo sretni. Da, vidimo se uskoro.
Kaže majka tvoja, da sve što znaš ona te naučila. Zanimljiva sličnost.
On: Baš si morala naglasiti da je mama moja – tvoja se i kada je bila živa nije javljala.
Ona: Ne diraj mrtve, moje!
On: Ne diram samo kažem. I o kojoj sličnosti govoriš?
Ona: Naša djeca – kada smo negdje u društvu, uvijek tvrdiš; da si ih ti sve naučio.
On: Ma pusti to, pa moram se bar malo praviti važan. Nego zamisli da su nam ostali bliže, mogli bi naše unuke češće viđati. Ovako od jedne do druge posjete izrastu da ih ne možeš prepoznati.
Ona: Kao gljive poslije kiše. Baš se jako veselim. Što se to čuje, nešto lupa?
– (tup-tup-tup-tup-tup)
On: Koji je to vrag. Moramo stati, možda sam pokupio nešto s ceste.
Ona: (otvara prozor i gleda suvozačevu stranu) Ja s ove strane ništa ne vidim.
On: Mislim da smo u ozbiljnim problemima.
Ona: Kako to misliš?
On: Guma je prazna.
Ona: A ništa, zasuči rukave i na posao.
On: Bi ja, ali nemamo rezervnu gumu.
Ona: Molim!!! Nemamo rezervnu gumu? Od kada automobili nemaju rezervnu gumu???
On: Od kada sam ju morao maknuti da mi stane bicikl. Sjećaš se da sam sa dečkima biciklirao do Samobora i zaboravio ju vratiti.
Ona: (tipka na mob)
Ona: Halo kćeri, molim te pošalji zeta da nas dođe pokupiti. Na cesti smo cca 20 km do vas. Tata je zaboravio rezervnu gumu staviti u auto. Da prazna nam je zadnja lijeva. Neee on, ma ne, on nikada ništa ne zaboravi, to je moja mana. Hoću, spominjat ću mu. Naravno da će potrajati, spominjat ću mu idućih bar dvije, tri godine. I neka zet ponese i alat za promijeniti jer nisam sigurna da je tatin u autu. Vidimo se pusa.
On: Samo nemoj to odmah objaviti na Facebook.
Ona: A baš o tome razmišljam, kako si znao?