Miljenka Koštro
Ta mala kamena kuća, na brigu
Stotine priča brižno čuva
Ne stanu sve u jednu knjigu
Dok čvrsto stoji, vitar u bokove gruva
.
Uspomene se u sićanja vrate
Mirisi ditinjstva u duši cvitaju tiše
U kuću na brigu poneki navrate
Kiša je umiva, sunce suze briše
Ta mala kamena kuća
Ukopana na zavičajnom dlan
U noći joj zvizde snove pletu
Pramenovi sunca ures po danu