Sven Adam Ewin
Jutros me nešto srce stišće,
Izađem na zrak… Istog trena,
Na mojoj stazi mrtvo lišće!
Gazim kroz lišće do koljena.
.
Ne razumijem… Zašto? Kako?
Pa noćas nije bilo mraza,
A da bi moglo, samo tako,
Lišća da je prepuna staza.
Ja ne znam, ali sve se bojim,
Mora da sile, mračne, gadne,
Tresu noću orahom mojim,
Da mrtvo lišće s njega padne.
Ne tresu, Svene. Život teče.
I dođe doba umiranja.
A kada dođe (orah reče),
Dovoljna je i svjetlost danja.