Igor Divković
Jutros,
rano,
dok si,
još,
levitirala
s dusima,
dok si
lebdjala
s Rusima,
dok si
letjela
s Prusima,
već su se
zbudili
svi tvoji
arkanđeli
i Gabriela
i Mihaela
i Rafaela…
Jutros,
svi su se
divili
svanuću,
svi su
inklinirali
nadahnuću,
ah,
svi su se
utapali
u,
preslatkom,
čeznuću.
Jutros,
na nekoj
cesti,
ah,
na nekoj
pustoj
cesti,
sresti ćeš se,
sa svojim
Sanjinom
Snoviđenskim.
Ah,
Sanjinom
Snoviđenskim,
Eh,
Sanjinom
Snoviđenskim
Sresti ćeš se
sa svojim
ženskim
egom,
sa svojim
lanjskim
snijegom.
Tamo,
daleko,
za nekim
oceanijskim
brijegom,
sve je,
već,
jasno
k’o dan;
vlati trave
dive se
rosi,
rosa se divi
dugim
vlatima,
već satima
veliko
Sunce
divi se
svojim
zlatima…