BABINA CICVARA

Iz naše arhive/ objavljeno 15.07.2011.

piše: Željko Mužević

Baba (punica) zetu kobasicu daje,
Evo zete, da mi ljubiš dijete!

Zeta se časti sa najboljim šta more bit: kobasicom, šunjkom, kulinom i misli se da j’ to oduvika bila šokačkim zetovima najveća čast. Danas je, al njekad je najveća čast bila pozvat zeta na cicvaru i to ne makar kaku. Cicvara more bit s mlikom, sjerutkom, s mašću i vodom, s maslom, sa kukuruznim brašnom, a zetu se cicvara sa kajmakom (vrhnjem) pravila.

U Sikirevcima zet je išo babi na cicvaru prve nedilje iza vjenčanja. Dok još ima šta od svadbe za pojest. Ni to tako davno ni pristalo. Još je to vrime svadbe, s tim bi svadba uprav i završila. Išlo se potlje velike mise. Mlada snaša, nako, u misnom ruvu, štofenoj suknje i bluze i šamije zlatom krpanom (svojevrsna „kapa“ bogato urešena zlatovezom, koje nose mlađe udate žene), a zet u anjcugu (odijelu), šlinganoj rubine, kape plišanoj i kaput zagrni. Obavezno je š njima išo đever i đeveruša. To j’ brat od mladoženje i sestra, il kogod od prike rodbine, ako je mladoženja jedinac.

Mlada ponese mame i dade milosti u cekeru od šiba, kolače što j’ još od svadbe ostalo i naljepšim otarčićem (mali ručnik) ceker (korpa) prikrije.

“Ja sam ceker prikrila krpanim otarčićem, necovi na njem bili prišiti. Slabo je onda šlinge bilo”, – kaže snaša Terezija Lučića – Đeda Nikole – “Za Andriju sam se 1951. udala. E, taj se najeo cicvare. Mama u Lugu bila, bilo krava, mlika, kajmaka… Pravila bi se i danas cicvara, al svi mliko u mljekaru pridaju, kad svaki dinar trebaš. Ni cicvara ni jeftina, treba puno kajmaka s tegli nakupit.

Čiča Andrija baš njaki smješica, potvrđiva to, otpi čašicu i požuri prikolicu kukuruza istovarit. Kod Lučića doveo nas njegov prijak Đuro isto Lučića, al Đeda Joze, Čiča Đure Marica udala se, eto, u komšiluk, iz Lučića u Lučića kuću.

Saznasmo da j’ i čiča Đuro na babinu cicvaru išo, a i čiča Stjepan komšinice, snaše France Gregoričevića, koju smo kod Lučića zastali.

“Kad zet na cicvaru ide, paradira se selom, jer svi znaje kud je zet krenijo. Kogod će mladog zeta i zafrknit, kazat, a šta ni brkove obrijo kad ide cicvaru kusat? Nisu onda momci i mladi ljudi, ko danas, ćose (bez brkova) bili, pušćali brkove i uzvraćali ji da kumice gleđu”, – čiča Đuro će – “Kod babe se na ručak dođe i sve redom jede, pa prodivani kako je svadba protračita (prošla). Njekoja mama i mladu podučuje da svekrve ne zvrnca (prigovara), a njekoja mama i punta (nagovara) mladu, da ni malo na sebe ne da”.

“A da ni na sebe dala, ne bi se ni udala!” -našali se snaša Terezija.

Kod babe se cilo odpodne bude, pa i na večere ostane, a onda je zadnje jelo cicvara. A ta se zove zetovska cicvara i vako se pravi, zapisali smo kod Lučića:
Za zetovsku cicvaru treba makar litra kajmaka, a od dvi je još bolja. Treba tri-četiri žlice brašna u kajmak umutit, dvoje jajaca ulupat i malo posolit. Cicvara se peče i muti doka maslo ne pusti, pa se maslo ocidi. Mora se malo i potpeć. Žutila se kod dukat. Cicvara se sa velikom žlicom kusa, a more se i kru u nju umakat. Njeko je njako voljijo.

Potlje te časti, svi su cicvare kusali, kretalo se doma, e, a, sad mama ceker milosti napakuje.

Sutra zeta tentaje (zadirkuju, zafrkavaju), nek brkove obriše, masni mu od babine cicvare.

Cicvara je jaka i krepka rana, a taka mladim zetovima i treba. Zna se i zašto. Eto i pjesme o tom:

Punica me u goste pozvala,
Rajliku (zdjelu) mi cicvare skuvala,
Da sam vjeran, a i kočoperan (živ, vrckav)!

Kad je koji zet priženit, pa se lipo sa babom slaže, kaže se: “Cicvarom ga rani!” – al jednom je zetu i ta babina cicvara dotužila.

Zet vozijo punicu na god (kirvaj) u drugo selo. Kad su u rod došli, ošli prvo k mise, pa će na ručak. Al’ punica je rekla zetu nek se ničeg ne maša (neka ništa ne uzima), nek svem jelu zabavi, nek kaže da on tog ne volji, kod kuće je jeo, ni gladan. Punica je ćela pokazat kako zet kraj nje dobro živi, ni ničeg željan. Zet punicu poštivo, ta više trpijo, bijo priženit. Bijo pod ženinom suknjom, a i pod punicinom, o-ho! Još to svit kaže: “Ženska ga sprdnja pokrila!”

I zbilja za ručkom zet svem zabavijo, ni tijo niš okusit. Domaćini se čudili, nutkali ga svim i svačim, na kraju ga od šale i cicvarom ponudili. Babinom cicvarom s kajmakom.

Kad su predvečer doma krenili, zet gladan, ljut, stomak mu krulji, pa ošini (udari) konje i vozi, al ne drumom, već sve priko polja, priko slogova. Punica se u sicu sva razlebutila, rastrepala, samo šta ni iz sica ispala, stra je uvatijo. A, zet sve brže ćera i viče: “Neće zet cicvare!”, “Neće zet cicvare!” Dodijala (dosadila) mu već ta punicina “dobrota”.

U Sikirevci i danas zetovi idu prve nedilje potlje svadbe punicama, babama. Ide po šestero svita od zetove strane. Cicvara se više ne pravi, premda se kaže da zet ide babi na cicvaru. Morda je koja baba zeta i s “Vegetom” počastila, kad je va pjesma spjevana:

Baba zetu skuvala “Vegetu”,
Jedi zete babine “Vegete”!

Sad baba zaboravila priporučit zetu „Uzmi, zete, da mi ljubiš dijete“. Ta zna baba da se od Vegete slabo ljubi. Vo ni reko gospodin Toldi, no ja!

Nastavlja se