SKOK U HLADNU VODU
piše: Mirela Bajlović Marasović
Plaški. Prošlo je tjedan dana od kad je mama otišla u Njemačku …a imali smo osjećaj da je prošla godina …vrijeme nikako nije prolazilo. Nismo imali nikakvih obaveza, nismo išli u školu, nismo se s nikim ni družili …jer svi drugi su bili u školi, većinom dana smo šutjeli, nije nam bilo ni do razgovora, ni veselja …tata se strašno povukao od kad je mama otišla …do duše, nastojao je ispuniti prazninu koja nam se svima uvukla u srce, ali to nije bilo lako…
Noću smo još uvijek svi spavali u istoj prostoriji, pa bi nam tata, kako bi lakše zaspali, pričao priče …a to su bili najvrjedniji i neprocjenjivi trenuci dana! Čovjek jednostavno ne zna pričati priče i svaka mu se priča pretvarala u horor i na kraju bi zaspali od muke. Ali trudio se i bilo je lijepo čuti mu glas …jer danju je malo pričao …skoro pa nikako.
Rijetko smo se čuli s mamom, izbjegavali smo je zivkati na kućni telefon jer se ona bojala da će je netko otkriti, s obzirom kako je protekao razgovor u konzulatu, bilo ju je strah da bi je netko mogao tužiti vlastima i da bi opet mogli doći po nju prije nego što uspije srediti stvari… Nije nas nikad zvala iz kuće nego od tetke…
U tih desetak dana što su prošli, mama je bez problema uspjela dobiti sve potrebne nam dokumente za školu, uspjela je i kuću dati u Immobilienmarkt …kod nas je to APN iliti agencija za posredovanje nekretninama.
Kako je u konzulatu na kraju ipak dobila uvoznicu, rezervirala je dva kamiona kako bi sve stvari prebacila iz Njemačke u Hrvatsku. Dok je ona tamo sve pripremala, mi smo ovamo imali zadatak pronaći i iznajmiti adekvatan stan u koji bismo mogli istovariti sve stvari kad stignu …taj stan će nam služiti samo kao ostava dok ne smislimo kud ćemo i kako dalje …nitko to nikad nije naglas rekao …ali nismo imali namjeru niti želju ostati u Plaškom …nije ugodno, nije lijepo.
Kako se polako bližio i njen povratak k nama, bilo je puno ugodnije u kući, pitomije. Bio je skoro prosinac, naveliko je već padao snijeg i bilo ga je kao i ovih dana …u izobilju …mom bratu ujedno i velika radost. Uživao je u tim rijetko viđenim, ogromnim količinama snijega i bilo je nemoguće utjerati ga u kuću, a uz njega je i nas preplavilo oduševljenje pa smo tih dana stalno bili na zraku. Nismo imali odgovarajuću odjeću i obuću, no nije nas to puno sekiralo.
I nismo se ni okrenuli i bio je peti prosinca i uhvatila nas opet tuga i bezvoljnost.
Niti jedan Sveti Nikola nije prošao a da nismo stavili one vražje buce kod vrata pa makar i dobili samo mandarinu …nisu bila uvijek bajna vremena, znalo je biti i jebeno teških dana.
Ovaj put nam nije ni bilo do toga, ali što ćeš …naš Alex čvrsto vjeruje u Sv. Nikolu pa smo radi njega odlučili staviti patike pored vrata …-Man weiß ja nie, vielleicht findet er uns auch hier! …kaže naš Alex i zdušno stavlja svoju patiku pored vrata.
Probudili se mi to jutro relativno kasno i ustaje Alex uz oduševljeni urlik: -Was hab ich euch gesagt?! Er hat uns gefunden!!!
I dan danas za Sv. Nikolu mi našeg Alexa zovemo i pitamo je li ga je našao Sv. Nikola. I što je najbolje, nije pretjerivao, nema čega tu nije bilo. Od jakni, kapa, šalova i rukavica, čizama i čokolade i slatkiša pa do igračaka i knjiga …stigao naš rođak …mama ga zamolila da nam doveze jedno auto kako bi bili mobilni, jer ovako smo stalno ovisili o susjedima i to, iako platiš gorivo, nije to. U auto nam je spakirala sve ono što samo jedna mama smatra da je njenoj djeci potrebno.
Sad kad se sjetim, opet me stegne u grlu i imam osjećaj da će mi svakog trena frcati suze iz očiju. Na sve je mislila i sve ono što nam je bilo najmilije je spakirala, poslala i pažljivo odvojila u vrećice na kojima su bila naša imena.
Na jednoj vrećici je pisalo frižider i u njoj: Lyoner, Leberwurst, Wienerwürstchen… i sve ono drugo što nam je trebalo za prvi savršeni doručak u Plaškom. Neizmjerno nam je falila i još puno više …usrećila nas je, tu nije bilo dvojbe, bilo je i suza, bilo je i šmrcanja, ali to su one suze, one divne suze, one kad si voljen, voljen baš onakav kakav jesi.
Dok smo se mi veselili i uživali i narednih tjedan dana u onome što nam je mama poslala ona je jadna bila na mukama. Skoro pa je završila s pakovanjem i punjenjem kamiona, ispraznila je cijelu kuću, ali niti jednog kupca za kuću još nije bilo…
A nama je trebao taj novac hitno, trebao nam je kako bi sebi kupili kuću. U Plaškom u kući nije bilo higijenskog čvora, dakle zahod je bio poljski, kupaonice nije bilo. Kupali smo se kod susjede Kate …zube smo prali u dvorištu…
Bože mili sad mi je smiješna ta zamisao i mogla bih se onim prizorima dok držimo u jednoj ruci četkicu u drugoj čašu s vodom i to pod vedrim nebom, smijati do besvijesti …jer je naša Sana prava dama i ona MORA prati zube na cesti?!
Kako se bližio dan odlaska kamiona u Hrvatsku tako je mama postala nervoznija, zabrinutija, nesretnija. Ali kako to obično biva, kad si najočajniji i najusraniji …tad se zbilja dogodi čudo ma kako malo i ne znatno bilo …no ovo je bilo zbilja famozno.
Bilo je poslijepodne …taj dan su kamioni krenuli za Hrvatsku …pola novaca im je dala mama kad su krenuli, a pola će im tata dati kad stvari dovezu …poslala je i novce po rođaku…
Mama se spremala ići svojim autom tetki kako bi kod nje prespavala jer u našoj kući nije više bilo ničega i taman se uputila na vrata kad je netko pokucao…
Kad nam je tu scenu prepričavala rekla je …sve kao da je umrlo u meni od straha… a što će, otvorili prvi put, drugi put, a otvorila je i treći put…
Ali na njeno olakšanje …bio je to naš stari, ali doslovno stari susjed Hubert. Njegova kći je radila u agenciji koju je mama zadužila za prodaju naše kuće. I od svoje kćeri je naš Hubert čuo u kakvoj smo situaciji i sve mu je kćer ispričala, a dio je pročitao i u novinama. I da skratim …ima on životnu ušteđevinu, a bio je uvijek i tu dok je tata renovirao kuću i zna on da je to sve:
–Gute Arbeit, schönes Familienhaus, viel Platz …i ako moja mama i mi nemamo ništa protiv on bi ju kupio.
I kaže mama:
-I poče ja plakat pred tim divnim čovjekom što od dragosti što od boli, jer ipak je to bila naša kuća…