Piše: Ivan Tumbas
Ime mu neću kajzti. Samo toliko ću zabilužiti, da se rodio kao i drugi čovik od matere rodjene, da je živio 80 godina i da je umro na mudrosti u smrtnoj bolesti i to bez doktora. A šteta je bilo za njega. S počelom njegovog gustiranja ova mudrost se nije rukopisno pokazala, od kad je u svojem frtalju on prvi i počeo brkove nositi i kud je prvi vrtalj zemlje na ime njegovo pripisan bio, onda je fucutost takom silom buknila iz njega, kao iz prižarene peći plamen od suve slame.
Vi, koji u ovo blatnjavo vrime imate časa i viščinitse se sloga, usudili ste se pročitati ovo moje šarkanje, sigurno velite, da je to kakav Švaba bio, Švaba od one brkobrijajuće vrsti i pravo imate. Švaba je bio i samo tako je mogla mudrost iz njega prodrti. Da je bunjevac bio, na vike bi mu zadrimala pamet, jer opšte je poznato, da bunjevac samo tako pravi novu kuću, ako se stara već, ruši. Al Švaba ne tako. Švaba voli kuću s cripom birer pokriva, pa visoku, dugačku, alvatnu i nalakat, naput leđa.
Tako je i seljacima našega dilije dodijala tisna, inače ukusna seoska kuća, te su odlučili, da će novu, alvatnu praviti, da kad Paštlike i Hancovi iz komšinskih frljaza dodju, imaju se čemu čuditi.Al Švaba nije zato Švaba, da još i onda kada se paradira, ne pomisli na svoju hasnu. Tako se i tu dogodilo, da je seosko viče jedan dugački litni dan sakupilo se i počelo vićati kako, da iz uloženog novca i hasne imaju. Vićali su do podne, al im ni jedna zdrava gustiranje na um došla nije.
Zatim su jedan sat šerovali, a onda nanovo trli glave do kasnog večera. Al sve uzalud. Nitko nije mogao odgonetiti pitanje, kako bi mogli iz nove seoske kuće i hasne imati. A što ih već bolila glava i da nisu izjavili, da se dotle razići neće, dok pitanje dovoljno neriše, valda bi se i manili daljnjeg mučenja. Al data rič veže, kao zakletva u ženidbi, pa kad i haramije znaju za poštenje, ni oni nisu smili rič svoju pogaziti, već kad su dva sata šerovali, u noćnome mraku sakupiše se i treći put. I čim se sidnica otvorila, lupi sebe dlanom o čelo, kao da je onda prvi put našao pamet svoju i u sav glas vikne:Holla! Našao sam, našao sam!
Švabadija poskaču koji na stoc, koji na astal, koji pak komšiji na ćelavu glavu, da vide tog pametnog čovika, kojemu je za jedan jedini dugački litni dan mudra misao u glavu došla, a kad su od njeg čuli, da će tribati pod čilom seoskom kućom podrum sazidati i ovaj skupo u arendu izdavati, uz burno klicanje i pleskanje u znak odobravanja zgrabe uprtog na ramena i tako ga odnesoše kući. A zatim se i sami razidju. Siroma čovik nije ni mislio, da će ga baš ova silom izprešovana pametna misao uništiti. Jer uništila ga je.
Iskopali su podrum i sazidjali ga na dva zida, al kad su ga dogotovili, onda opet nisu znali, što sa onom silnom izbačenom zemljom da rade. Naravno, da su svi čovika koji je izalvatnovo te krivili i od njeg zahtivali, neka sad opet izmudruje, što sa zemljom da se dogodi. Ovaj se pristrašen mislio dugo i danjom i noćom i sam i sa familijom, na očale i bez očala, na koli i pešce hodajuć, pa još i kad je molio, al najviše uz pivske čaše, al badava i napokon je morao izjaviti, da mu pamet stala.
A ti onda zahvali, zahtivaše švabadije neuztrpljivo. I zahvali se. A viče dade izbubnjati, da tko pametno riši, što sa silnom zemljom da bude, toga će za čovika razbirat i izabrati. I tude je buknila prvi put mudrost našeg delije, koji je u ono vrime sam brkove nosio. Valja u seoskom dvorištu veliku jamu iskopati, reče on sakupljenim seljanima i tu zemlju u nju zakopati.
Hoch, hoch udari u dreku množina i izabere ga odmah za za glavnog gepeza. Za vrime njegova birovanja se dogodilo, da je jedno jutro niki Švaba kao bez glave dojurio prid njeg, i ruke lomeć javio, da je u svojem žitu niku strašno veliku ticu vidio. Ujedno je zahtivao, neka gepez tu pticu da izvijati, da žito dalje na gazi, al tako nek’ se tica izvija, da ni onaj nepogazi žito, ko će ticu vijat. Švabina se želja izpunila.
Pametni gepez se brzo dositio. Uzeo je dugačku kandžiju i poveo sa sobom četir pandura, kojima je naložio, da ponesu jedna zamašna vrata. Kad su došli na misto, uzeše četir pandura vrata na ramena, birov se upne na vrata i bičom mavajuć podjuri prema tici. Roda (jer roda je bila) se uplaši i odleti, a oni na opće zadovoljstvo švabino, a i cilog sela vrate se kući. Tribam li reći, da je zbog ove vanredne mudrosti čak do smrti gepez palicu višnjevu nosio. Švabadija se oholila s njime, a on je sa svom silom nastojao, da svakom čoviku ugodi.
I jedino smrt mu iztrgla gepezu štap iz ruke. Protiv smrti slabo je bilo njegovo mudrovanje. Smrt nije mogao nadmudrovati. Istina, da ni smrt isprva nije znala, na kakav način, da ga smakne, al da će ga cigurno makniti, to je dosta pokazala sotim, da je mislioca krevetu pritisnila. Valda je mislila, da će ono drugo samo od sebe doći. Ako je to mislila, dobro je mislila. Jedno jutro poruči gepez, neka dodje sa dva svidoka, jer da želi testamenat pisati kod fiškala. Fiškal i svidoci dodjoše. Od kako je u krevet pao, nisu ga vidili sve do onog časa.
Prija su ga se bojali, kao groma, a sad kad su vidili, kako je runio, pravo drzko i bezobrazno su se prama njemu ponašali. Osobito jedan od svidoka. Jer kad je gepez štogod u pero diktirao, uvik se nakašljucao svidok i zabiližio: No, to baš ni malo nije pametno. Gepez je ćutio i mirno diktirao, a kad mu je zanovetanje svidokovo dodijalo, lupi dlanom o dunju i drekne: Pa šta misliš ti bekrijo, tko će od nas dvojice umrti, ja ili ti?
I tako se razjari, da jedva je mogao testamenat potpisati. A kada je izjavio, da to pismo njegov testamenat sadržaje, izvali se na ledja i umre. Od silne razjarenosti pala mu kap. A šteta je bilo za njeg! Jelte, da je za takog mudrog čovika šteta bilo? A sirota čeljad u komšiluku na virostašu se najli fanaka, podikoji fićok makli za pokoj duše njevog gepeza, te olađenom čoviku sve naj lipče divanili.