Ivica Smolec
Bože, kak sam bil mlad kad sam te na Griču kušuval!
I sva ova leta, lepa i grda, taj spomen u tikvi sam čuval.
Ti si bila najlepša cura al još si dišala po mleku,
a ja, zloglasni fulir kaj svaku je štel pod deku.
Sedeli smo pod lampom i gledali kak svetli naš grad,
poskrivečki sam te pogledom svlačil i taj čas bi te zel rad.
Uši su mi se pušile, recitiral sam ti ljubavne pesme,
a kad sam skužil da su ti lepe, diral sam te tam di se ne sme.
Imal sam velki feler za fulira i tu ni bilo pomoći,
zaljubljival sam se u svaku pucu koja je imala lepe oči.
Otišel sam iz Zagreba, život me hitil, prošla su duga leta
i ti se, možda, više ne sećaš onog slatkog probisveta.
Sad retko nađem cajta šalabajzat po Gornjem gradu
i na miru si sesti na klupu, kraj Matoša, u hladu.
Al kad se strefi da me posel ne tera i da ne gledam na vuru,
dojdem tam i gledam svoj Zagreb i mislim na najlepšu curu.
12. rujan 2005.
(uglazbio Neven Dužević pod imenom “Najlepša cura”)
(recitirano na Cest is d’best festivalu, Zagreb 2008., na Radio Martinu 2007., itd)