tekst: Joso Špionjak
„Und warum haben sie geheiratet?“ (Zašto su se vjenčali)- upitao je pospano trogodišnji Raphael svoju mamu nakon pročitane bajke prije spavanja.
„Zato jer se vole“– odgovorila mu je mama.
„I ti ćeš oženiti onoga koga voliš kad odrasteš“ – dodala je.
„Da. Moju mamu“- rekao je mali Raphael i potonuo u carstvo snova.
Raphael voli i svoju baku i ne propušta priliku da se javi na telefon.
„Halo bako!
Kako si?
Kad ćeš mi doć?
Ponesi i didu sa sobom.“
Pred Božić je precizno opisao i saopćio kakvu si igračku želi za poklon.
„Znaš bako, ja to trebam“- rekao je na kraju kao neki odrasli dječak.
Zahvaljujući njemu ovi božićni blagdani su bili još ljepši i radosniji.
Na Badnjak ujutru je bez greške izrecitirao pjesmicu:
“Kvoc, kvoc, kokoda, ‘ko šta ima neka da. Ako nema, neka sprema.
Došo sam ti preko bara da mi dadneš dosta para. Kukuriku.”
Božić nam je čestitao na njemačkom jeziku:
„Frohe Weihnachten!“
„A kako ide na hrvatskom?“- upitao sam ga.
I da mu pomognem, kažem: „Sretan…“
A on će ti kao iz topa: „Put“
Svi smo se slatko zasmijali.
Bio je malo prehlađen i morao je prije polaska kući popiti lijek. Nije mu baš prijalo i reći će mami:
„Sad si mi pokvarila ‚Laune‘(raspoloženje) i ne mogu ‚richtig‘ uzeti ‚Abschied‘ (oprostiti se) od bakine kuće.“
Sa zahvalnošću gledam na ove trenutke i razmišljam ovako :
Da nam nije unučadi, ne bi čovjek ni znao što je sve sa vlastitom djecom, iz ovoga ili onoga razloga nepovratno propustio.