Iz knjige “Nako sa salaša”/2019.
piše: Ivan Tumbas
Živio u davna vrimena siroma čovik. Imo je on malo siromaštva, al sve to njemu nije vridilo toliko koliko dobra žena. Kad urane, on i žena zajedno. Kad ukasne u brazdi jel nad motikom, on i žena zajedno. Tako su na to malo siromaštva i imali života. Al kud će kiša već na vašar, kud će nevolja već na sirotinju.
Nisu oni proživili koju godinicu, pa siromašku umre najveće blago, dobra žena. Svakom čoviku je dobra žena blago i dika kuće, a koji je taku već imo, tom goru nemoj ni nudit. Pusta sad siromaška kuća, oladilo se ognjište, a košulja crna na njemu petkom i svecom.
Šta će čovik već potraži drugu ženu. Ima udavača na svakoj ćoši, al ni jedna ne bi nažuljila rebra ni s metlom ni motikom.
Dotužilo to čoviku, pa jedared smisli, oženiće se iz komšijskog sela, al s prvom udavačom na koju naiđe. Kadgod su bile suvaje, što su konji vukli, pa se tako mlilo.
Na kraj sela suvaja i prid njom udovac nađe divojku, koja čeka na mlivenje. „Oćeš se udat za mene, divojko?”, pita on nju na pričac. „Ja ne znam”, pitaj nane, „zašprljeka divojka”, al mazno, ko da se priila medeni kolača. Mladoženji je bilo dosta udavače, al je bio od riči, pa kad je utuvio da će se prvom na koju naiđe oženit, ne popušta ni sebi.
Zapita on matere, a ova veli: „Divoka je za udaju, al ću ti oma kast da moja cura jedva zna i ovce čuvat, a prat i kuvat nikako. Nemoj posli kast da smo ti prodali mačku u džaku”. „Pazi, sinko,” na to će otac, „to je materina maza. Ova matora samo što u med nije zamakala i u mliku da se kupala. Uzmi je samo ako si vridan od nje ženu napravit”. Sve je to mladoženja vidio čim je divojka usta otvorila, pa ovako veli didi: „Neće tu bit nevolja. Imam ja jednu veliku torbu, dok je ta puna, mlada neće morat ništa radit”.
Oma on iz zakoša izvadi veliku šarenu torbu, al punu bilog kruva, mesa i brašna, a ne kaže njima, šta je u njoj. „Ti samo pazi, da je ova torba uvik puna, pa nećeš imat brige”, kaže on i udavači. Radost je tu sad velika, mladin otac se raduje, što će mu maza otić s vrata, mater se raduje, te će ćer tako dobro udomit, a mladoženja što je mlada pristala udat se pod tom pogodbom, da ne radi dok je torba puna. Drugi dan mladoženja krene na oranje, a mlada će čuvat kućno slime. Prija neg će poć, čovik obisi torbu na klin i zapriti joj još: „Ti, torbo, dok si puna, da svršiš sav kućni poso”. I krene on, al će žena: „Čovče odeš, al ne kažeš meni šta ću ja ručat, pa užnat“. „Ima u torbi svega, samo ti uzmi, rankuše moj, kad ti triba.” Uveče čovik došo s oranja, a žena sidi u zapećku, mačak joj u krilu, pa ne znaš ko kome prede: mačak njoj jel ona mačku, a po kući strv i vašar. Da padne priko metle, ta ne bi je se mlada ni žignila kad torba triba da svrši sav poso.
Čovik još nije ni zakoracio priko praga, a žena na njeg puna tužbe: „Vidi, čovče, ova torba ni slamku nije pomela”. Čovik se kobojage iznenadio, pa se rasrdio i razgoropadio: „Gle ti linčine, samo na klinu visi”, pa udri po njoj. Dobro je natuko torbu, al kad će se manit, on ko da se siti, pa najedared kaže: „E, ženo, al ova torba ko da nije sasvim puna“. „Pa, odvađa se, kad sam ja i ručala i užnala iz nje”, na to će žena. „Zato se valjda ni nije latila tako svesrdno posla”, kaže čovik i oma iz nje izvadi i večeru. Tako to bilo i drugi dan, pa treći i tako redom. Čovik ruži i tuče svaki dan torbu dok se jedared nije ispraznila.
„Šta ćemo sad?”, uzbunila se žena kad je došlo vrime ručku. Čovik se kobojage dao u brigu, pa mu se sve puši glava i kad je žena dobro ogladnila, kaže. „E, pa tu nema drugo već da je torba vazdan puna, pa onda ne moramo radit”. „Pa šta ćemo, čovče?” “Moramo je uvik punit. Ja sam ti kazao i kad sam te prosio, dana nećeš imat brige dogod je torba puna. Čim smo prvi dan ručali, vidila si i sama da torba oma nije bila baš sasvim puna.” Pita ona i kako je napunit, a on joj pokaže. Kako on pokaziva, tako žena kuću pospremila, pa živinu naranila, a čovik velikog pivca za vrat, pa ga žena ispeče. Da on njoj i brašna, pokaže, kako se zakuvava, pa peć žari i lipo ona i kruv ispeče. Onda on i pivca i kruv u torbu, pa kaže: „E, sad ženo možeš skrstit ruke”. Došlo vrime da se žito kosi, a on ženi kuku u ruke, pa nek rukoveta. „Ja to ne znam”, tuži se žena. “Naučićeš, šta se tužiš, ženo, kad znaš, da moramo torbu napunit. Od žita je brašno, od brašna pogača, a s tim se torba najviše puni.” Tako se žena utrla u rad, al joj nije pravo kad se torba uvik prazni, pa je uvik triba punit. Poruči mlada jedared materi da je njoj tu zdravo dotužilo, pa jel nek je vodi jel nek dođe da ovog čovika pripitomi.
Digla se baba oma, al se naoštrila ko ala. Zet joj se već odavna nado, pa čim je babu ugledo, on oma ciplju na koraće. Stigla baba, zet pila drva i baca. „O ludi čovče, ko je to još vidio bacat sebi?”, vikne ona, al još s kapije. „Je, mamo, da je lud onaj ko samo sebi baca”, lipo on nju dočeka ko da ne zna kaki je vijar vamo dono. Baba sad još više misli da joj zet nije dočuvan, pa ona do ćeri. Kad je čula njezine tužbe, bilo je tu svakaki imena za zeta. Ruži njeg baba, pa ga zove unutra, al zeta nigdi.
Sad će ona tražit, pa nađe zeta na tavanu di se sakrio. “Šta si ti: slipi miš jel svoljuga, kad si se tu zavuko za odžak?”, razgoropadi se baba još više. „Juj, mamo, nemojte me karat”, prinemaže se ovaj. “Sakrio sam se od briga. Već ni sam ne znam kud bi se zavuko kad me brige gone u stopu”. „Kako te brige gone, bole te ne morile?” „Ta tribalo bi orat pod žito, a uginio mi jedan vo. Šta ću tužan i žalostan kad s jednim ni brazdit ne možem, jaram se uvik nakrivi.” „A kako ćeš kruvom ženu priranit, ako ni ne zasiješ, nesrićo jedna”, ruži ga baba. On samo uvuko uši među ramena, pa ćuti. “Daj ovamo tog jednog vola, pa ću ti ja pokazat šta triba radit”, vikne na njega baba. Oma on vola na njivu, pa plug i jaram spremni. Ni baba nije čekala već jednu stranu jarma volu za vrat, a drugu sebi, pa onda kaže zetu: „Ti samo drž ručice da brazda iđe kako triba“. Sluša zet, a baba izgurala brazdu skoro do po njive, pa onda kaže: “Šta si se stisko ko sinoćni kiseli kupus? Ako drugčije ne iđe, a ti evo ovako u jaram, a žena nek drži ručice pluga, al godišnji kruv mora biti zasijan”. „Tako je, nane”, kaže čovik, „al kažite tako da to i moja žena čuje“. „Ni neću samo tebi, tako nedočuvanom”, uzgoropadi se baba i ode ćeri a otaleg oma kući al tako, da zeta više nije ni pogledala.
Ode baba kući, pa rondza po svom komšiluku kakog šmolju ima za zeta, koji ni ženi nije vridan kruva nastačit već se samo uzda u niku punu torbu. Dodijala već cilom komšiluku, a najviše didi, pa se jedared spremi i dida da vidi zeta. „No, sad će se sastat i dva zglavljena i razgaljena“, ruga se baba didi. Didi ni brige za to. Njemu se zet učinio čovik vridan i čuvaran, a svoju babu i ćer pozna dobro, pa dida krene da poviruje što svojim ušima čuje i očima vidi.
Kad on došo pod salaš, a njegov zet ore brazdu, a mlada vodi volove. ”Tako, tako dico, samo složno radite, onda će bit u kući života”, kaže njima dida. Pametno dida divani, pa mu zet sve traži mista, al će se ćer i ocu tužit. ”Babo”, kaže, „meni je čovik kazo da neću morat ništa radit, a malo pomalo, pa ja sad sve moram radit ko i on“. „Ja sam kazo da neće morat ništa radit dok je torba puna, je l tako, dida moj dragi?” „Tako je”, potvrdi dida, „a šta je s te torbe, nije puna?”. „Puna je ona dok ne ručamo i užnamo iz nje”, kaže ćer. „Pa ti onda nemoj ni ručat ni užnat, ako nećeš da radiš, pa će torba uvik bit puna”, na to će otac. „Nisam ja naučila na glad.” „A ti onda napuni ono što isprazniš.” Vidi dida da je zet još i mudriji neg što je mislio, a bome i zet vidi da je dida čovik razgaljen, pa ga gosti i časti ko nikog dosad. Tri dana su se dida i zet častili, a reduša samo dvori.
Kad se dida nagostio, zet ga lipo ispratio, pa mu još i za put obisio čuturu vina o vrat. Došo dida pod svoje selo, a baba već izviriva. Kad ga je iz daleka ugledala s velikom čuturom na vratu, ona oma nadigla graju. Zgrnile se komšije. А baba viče: „Jesam vam kazla kakom nedočuvanom sam dala u ruke moju ćer? Ko nije virovo, nek gleda? Ta nesrića je sa mnom polak njive obrazdila, al ja sam prvog dana pobigla! Sirotog didu mi je zadržo tri dana i što sam ja obrazdila, to je na didi sve pooro i posijo, pa mu ni to nije bilo dosta, još sirotom starcu i komad jarma obisio o vrat”. U to stigo bliže i dida, a kad su komšije vidile šta mu je na vratu, oni udarili u smijanje. Pa kad je dida na nji još i nazdravio, bome nije bilo ni jednog koji nije kazo: “Ej, babo, da nam je malo počešće ovakog jarma”.