tekst: Vinko Pavić
Svakomu normalnu čeljadetu danas se privrne ono pameti u glavi i možđanin kad samo promisli kako je u ona stara vrimena jedan glavar kuće mora bit promućuran i kako je mora mislit, radit i snalazit se.
Ne mislin sad na onu rađu na njivi, u vrtlu i vinogradima, jer je tako i tako svakoga, ko god je oda po zemlji i staro i nejačad, čeka njegov dil za uradit, njegov svakidašnji parat, već mislin na onu žilavu, životnu, rekli bi, vilozovsku rađu, u kojoj se valjalo nosat sa svakon rđon i svakin đavlon što se uplića u pošten svit i svaki dan kidisa na nj.
Jad i čemer, glad, i vlast, to je bio oni vidljivi, svakidašnji đava s kojin se puk mora rvat i nosat, kojega je mora durat oće neće i koji mu je danomice na vrat i ramena tovarijo teški jaram, a oni drugi, pravi, crni rogonja, on je bijo nevidljiv, podal, privrtljiv, lukav i napasan, skoro ko i prvi. Uvik je bijo negdi blizu. Ko da je čeka zgodu iza kakve ćoše pa op! evo ti ga na, kad mu se najmanje nadaš. Gurka je danomice svoga vidljivog priku i potica ga na gri i šćetu.
Ma, sve je to bilo isto. Dok nešto nije od Boga, tj. Božije, unda je đavlije, reka bi naš svit.
U Pavića, malo ispod kuća, a taman iznad podvornice, bio je u ona vrimena veliki brist, a iznad toga brista guvno. Lada bilo po cilon guvnu i šire pa ljudi uživali za vrime vrućina malo sist i oda’nit pod briston. I uvečer se, po liti, potlje završeni poslova sidilo ispod brista, a najslađe i najlipše bilo sist na isklesan kamen kojega su, kažu, dovukle same vile sa Zavelima. Volile se i one skupljat, kad padne mrak, sve krijomice, a di ćeš bolje vengo na gustin granan visokog brista i Jokanova orasa, baš iznad momaka, pa prisluškuj oće li i koji spomenit, oće li i koji poželit, ili in se narugat, a one, sidi među lišćen, češljaj kosu, uživaj i biraj. Pa se bisnulje dositiše: da momci ostanu što duže u mrak pripraviše in pet šest veliki lipo isklesani komada kamena i ostaviše uz guvno. I jednog jutra, prid sami vršaj, nekoliko veliki kameni vacada samo osvanilo, poredani jedan uz drugi oko guvna pod bristom. Čudili se svi dan-dva i načudili, ali i brzo obikli i privatili ko nešto svakidašnje. I dan danas su ta kamenja tamo, samo se više ne vide od trave i troskoti, jer su i’ se ljudi bojali odnit i uziđat u zidove, da ne bi još, ne daj Bože, kakvu nevolju navukli na se i na kuću.
Jakov je Pavića bijo na glasu. Mudar, pametan, pošten i za ona doba učen čovik. Zna je čitat i pisat, a to je bilo vele. I đavla je moga, kad je tijo, mudlat i nadmašit, govorilo se, a kako ne bi onu vlast kad je i ona njega i nesritni narod mudlala i lagala di god je stigla i kad god je stigla. Smetala ga i žuljala ko piljak u razdrljenu opanku. Dava je on njima propisani dil, nije da nije, ali bi uvik naša načina da nazad vrati baremko dvojstruko. Ako je tribalo priradit kantar ili pize na vagi, umetnit imbulju u žaku, u istu demejanu ulit rakiju i vino, a da se ne pomišaju, dodat ili oduzet koju nulu na karti, potkovat konja, izličit micinu, izvadit zub; valjalo je samo pitat Jakova. Svi se šnjin volili kladat, a on je svima sevap činijo.
A nije ga tribalo puno nagovarat ako je moga naudit mrskoj vlasti. Oša bi on češće od kuće, najprije po nekoliko miseci, a unda i po godinu dvi dana. Svaki put kad bi odlazijo pripelijo bi svojoj ženi Ivi da ne dira onu njegovu slamaricu i kušin od lepuške. Na njima se, kaže, rodijo, na njima se oženijo i na njima će i umrit. Nije volijo nikakve novotarije, a nasluša se i nagleda u tuđen svitu svakakvi čudesa. Nije se čovik ni olijo s onin šta je ima. Uvik bi se vraća u istim gaćama i jaketi. Ni kapu nije nikako minja. Donosijo bi on ženi i dici svakog milinja, svega za ist, masti, ulja, brašna, a, kažu, pare sakriva tako da i ni đava ne bi naša. Vlast bi ga uvik, kad bi se vraća, zaskočila na Klancu ili na mostu u Vrbici, pritresala, kuću prikapala, njive, đubrelik, i gaće šnjega svlačila i opanke razrizavala i u pržun ga je znala po dva-tri dana strpat, ali nikad ništa nije našla. A da van pravo i kažen, vlast nije ni znala šta traži. Tila je samo pokazat šaku i čizmu i omastit brk.
Dica resla u maloj kamenoj kućici od dvi prostorije, malo veće od dobra kočaka, odvojene tankin trvenican, sve jedno drugon do uva, ali zdrava i vesela, jer nisu ositila glad ko drugi u selu. Jakov je zna kako se odrvati svakoj napasti i o svom imetku nije puno govorijo. Nikad nikomu nije spomenijo svoje pare kako i’ donosi i oklen i’ vadi, pa ni rođenoj svojoj ženi, a ona, ko svaka poštena žena, ništa nije smila, ostra, ni pitat. A nije se znalo niti di iđe, niti kad iđe. Kad bi ga kogod upita šta radi u svit,u Jakov bi podrugljivo odgovorijo; -sičen vodu na trupini – i o tim je poslin razgovor bijo svršen. Kad uvečer ne bi doša na guvno znalo se da je Jakov oša u svit.
Neki govorili da iđe švercat u Sloveniju, drugi da radi kod bogati ljudi u primorju, a treći opet da prosi po tuđin zemljama, a neki opet virovali da je sa samin đavlon neki tajni dogovor sklopio, pa mu on pomaže. Samo je Jakov zna di iđe i kako stiče svoj imetak i kako priranjuje kućnu čeljad. Nikad nije arčijo i trošijo prikoviše, vengo samo onoliko koliko triba da se ne bude gladno. Je, kuvala se pura u bronzinu i u njegovoj kući, ali začinjena lučnicon, maslon ili čvarkin, ila se i rašćika, ali ne soparna vengo sa suvin meson, a vriškovine se pod sačon peklo jednoč nediljno. Smoka je uvik bilo u njegovoj kući. Sve lipo i berićetno. Za robu nije marijo niti je tijo rajbat pare za nju. Svaki put kad bi doša, nesritna bi Iva morala prišit nekoliko novi zakrpa, što na gaće, što na jaketu. Zakrpa na zakrpi. Svejedno bi mu potajice, da niko ne vidi, primetnila i prikopala gaće i jaketu ne bi li našla koju paru da nesritnica kupi i sebi štogod robe. Ali od para nikad ništa.
Naresla dica, već za ženidbu i udaju, i Jakov je počejo sve riđe odlazit u svit. Dojadilo mu, govorijo bi, pa će po stare dane sa svojon Ivon malo uživati. Otić će još jednoč i gotovo. Zemlje i nije ima Bog zna koliko i to što je ima bilo jalovo i kukavno, slabo i nikako, ljuljon rađalo. Dil bi od toga ubila suša ili krupa, dil je valjalo dat vlasti i na kraju skoro nikakve koristi od nje. A zemlja se morala radit, zbog kuće i zbog svita. Pa ko bi o sramote zaledinijo didovinu. Ali je uvik u Jakova u ambarin bilo žita, u bačvan do podukraj vina, pod lisan suvoga mesa i masti, kokoši kvocale isprid kuće, gudin ili dva skičali u kočaku, a Milova davala mlika ko dvi druge krave.
Začudo, kad se ovi put vratio iz svita, Jakova nije bilo za pripoznat. Na njemu novo, novcato odijelo, bila košulja s koleton, o vratu kolarina, na glavi šešir kakva u selu nisu vidili, a za kurdelon zataknut cvit masliđena. Vijuca u desnoj ruki narozanon, kupovnon kljukon kakvu su samo gospoda nosala dok bi uvečer šetala po gradskin ulicama, a livon pridržava novu lulu i u zrak otpuiva bile dimove škije. I ženi kupijo dvi modre sve od veliki crveni cvitova koji su na suncu minjali boju. I dica dobila novu robu i čizme i nisu se mogli načudit ćaćinoj promini. „U von ćeš me odilu ukopat“, zna bi ponavljat ženi kad bi ga nediljon obuka u crkvu.
Došla zima i najstariji se sin oženi. Kršnu i valjalu curu iz Bušanja dovede. Iz valjale i poštene kuće. Cilo selo došlo u svate. Niki došli da se zajmu, a niki da se naidu i napiju. Pirovalo se tri dana i tri noći. Dok je mlada nevista prikoračila kućni prag ćako joj pripelijo:
-Zapanti, Neko, dobro, ne diraj ovu moju slamaricu i kušin od lepuške, na njem san se rodijo, na njem san se oženijo i na njem’ ću i umrit.
Donila mlada u dotu kanap zemlje, a i skrinje su bile opremljene kako Bog zapovida. Bilo zovnica svake vele, užadi, suknjeni bičava, perina, perjani kušina, mrluvani sapuna i svi drugi iskonica. Sve novo u kući osin one stare slamarice i izgužvana kušina kojemu se od zakrpa i pliska ni za boju nije znalo.
U proliće prala se roba u Vrbici, na granan sušila i prid mrak nosila kući. U slamarican minjala se slama, u kušinin prošuškavala i prozračivala lepuška da iz nji izađe oni vonj od znoja i dima koji se cilu zimu uvlačijo od vatre i dima s komina. Nevista, ko žensko, ko đava, brzo zaboravi ćakine zapovidi, pa pomisli; sad je zgoda da i ćaki prominin staru slamaricu i oni plisnavi kušin i stavin čisti perjani. Otišli jedne sride ćako i majka u Varuš po nekon poslu. Uredijo se ćako, obuka na se novo odjelo, a Iva obukla novu novcatu modru. Vidi Nevista dobru zgodu, iznese u đubrelik staru slamaricu i ćakin kušin i sve zapali. Čudila se jadna čudnoj lepuški kako dobro gori, kako vrca s dimon visoko u vis i nestaje skupa s dimon, daleko i visoko, više od najviši jablanja. U tili čas izgori stara slamarica i kušin i ne ostade ni trunke pepela od nji.
Uvečer Jakov se vrati iz Varuša, zazva Valjen Isus i Marija, kad ga nešto, iznenada, ošinu po obrazu, jače i bolnije nego što ga je ćaća zna ošinit kad je bijo neposlušan. Obrecni se oko sebe, a na krevetu novi perjani kušin. Poleti tamo, poleti vamo, njegova kušina od lepuške nigdi. Siti se Nevista ćakine zapovidi, zastidi se i zarumeni, pa iz ćoše prošapće;
-Ćako ja san tvoju slamaricu i oni tvoj nečisti kušin od lepuške zapalila. -Vidiš, metnila san ti novi, bili, od perja, a metnila san ti i novi strožak od vune, pa će ti bit lipo spavat.
Jakova je u taj čas nešto prisiklo u prsima, ubolo u srce ko oštar nož, side na banak, otpi gutljaj vina i jedva, više sebi u bradu nego da ga ostala čeljad čuje, promuklo, kroz kašalj prozbori:
– E, moja Neko, zapali ti slamaricu i moj kušin, a šnjiman zapali i čanjak iz kojeg si mogla cili život ist. U njem ti je bilo sve moje blago, sve što san cili život čuva i špara.
I onemoća ostarjeli Jakov, kloni na kućnon pragu i više ne izorca.
Umri iznenada, kako i dolikuje taku čoviku, brez muke i patnje, oslonjen na kupovnu kljuku i u najlišpen odjelu kakva dugo u selu niko nije ima, a u njem i na oni svit ode. I kljuku položiše uza nj.
Na sprovodu se skupilo puno ljudi. Došlo cilo selo. Bilo ljudi i iz drugi sela, a bilo i oni koje su mišćani ritko viđali i koji su dolazili samo viditi ‘ko mu je doša na sprovod. Rodbina sva u crnini, kako i triba, žalila, nabrajala, a Nevista i žalila i nabrajala i kosu čupala. Za kušinon ili za ćakon? ko bi to zna?
Manje poznate riječi i izrazi:
arčiti – trošiti, rasipati se
bronzin – bakreni ili kalaisani lonac za kuhanje
čanjak – drvena zdjela za jelo
ćako – svekar
dota – miraz
đubrelik – mjesto za odlaganje stajskog gnoja
imbulja – veća platnena vreća
iskonice – novotarije
izorcati – izdržati, preživjeti
kidisati – nasrtati, navaljivati
kladati – dobro se slagati, surađivati
kočak – ograđen prostor za držanje svinja
kolarina – kravata
koleta – kragna
krijomice – kradom
kurdela- vrpca, pantljika
lepuška – lišće s kukuruza
ljulj – kukolj
modra – suknja
parat – pripadajući dio
smok – masno, začinjeno jelo
soparna – posna, nemasna
trvenice – pregradne daske
vele – puno