piše: Tonči Ćepernić
– Ja sam optimist, reče premijer. I jo.
Evo kreće turistička sezona. Mala iz Češke se je uputila biciklom prema Jadranu, kako drugačije kad ne voze autobusi i ne lete avijoni.
Moji prijatelji iz Pertha lete avionom, ali govore mi:
– To je avantura! Pri nego će uđeš ciloga te utočaju u bazen dezifijensa. Dok letiš, ne daju ti ni viski ni kavu. U taolet ne smiješ. Pišaj u pelene. A tek ako kojim slučajem sletiš, nepopišan… čeka ga taxi, jedan za njega, jedan za njegovu ženu.
A kad stignu do onega našega lipog hotela sa pet zvizdica na Bačvicama, na recepciji nikog ni. Samo jedan pas. E e pas. I to ne bilo koji. Plemeniti, rasni, engleški.
To je posebna beštija koja je istrenirana da otkriva Covid pozitivne. Ako pas počne režat i pokazivat zube, biž pozitivan si vataj taxi i nazad. Al, ako pas procijeni da si Covid free, veselo maše repom digne nogu i zapiša te. Tek onda možeš ući u hotel.
Nema kave dobrodošlice, nema sobarice, za doručak nema švedskog stola, samo umotana bublica koja se rasteže ko žvaka i gmo sir na rupe. Više rupa nego sira.
A ako kojim slučajem poželiš skočit u bazen da se razladiš, ne može. Pri pet don se je okupa jedan Njemac i sad se čeka nova isporuka klora da se bazen detaljno dezinfecira. Možeš ić na plažu okupat se, al se nesmiš sunčat.
Ma ko jebe kupanje i sunčanje. Ovogodišnji gosti nisu došli u Croatiju da se kupaju. Oni su došli kod nos kad su čuli moj slogan: “Mala zemlja, velikog morala”.
Jo san optimist. S imenom i prezimenom.