Iz naše arhive/ objavljeno 18.11.2018.
Sven Adam Ewin
U gradu boli i pokidanih snova,
Nikoga nema da sanja u komadu;
U tome gradu baš ništa nije nova:
U snu izgubit – pa opet pronać nadu.
.
Jutros prolazim gradom. Ulicom lete
Strgani snovi. Njih nema tko da hvata.
Neki su snovi blagi. Neki mi prijete.
Prljave bacam. Skupljam snove od zlata.
No što ću s njima? Još pola grada drijema.
Zar da ih vratim? No što bi rekli na to?
Potražim neke. U krevetu ih nema;
Budni su posve. I traže dnevno zlato.
Pa hodam gradom. Hodam, ja lud od luđih.
A opet… silno bogat od snova tuđih.