PROHLADNO VRIJEME
piše: Mladen Šimić
Krešo je sjedio u šatoru i pomalo ga je bolila glava. Svanjivalo je i bilo je prohladno i Krešo se osvrtao ne bi li našao nešto da se ogrne. U šator je ušao mlad i snažan vojnik i ogrnuo Krešu sa ovčijim kožuhom. To nije bio običan kožuh već su bile u kožuh utkane zlatne niti koje su se presijavale u tmini šatora. Sam šator je bio ogroman i veoma lijep sa puno lijepih i luksuznih predmeta ukusno raspoređenih po njemu. Kreši je bilo čudno što mu se vojnik obratio sa „Aleksandre” a ne sa Krešo.
„Pa ja nisam služio ni vojsku i zašto bi vojnik mene ogrtao?” pitao se Krešo. A sam vojnik je bio čudno obučen. Imao je kratak mač obješen o desno bedro i zlatne toke na grudima. Izgledalo je da ima suknju jer su mu noge niže koljena bile gole a na nogama je imao zlatne sandale.
Baš čudno je bio obučen ovaj snažni i mladi vojnik.„Evo ti vina Aleksandre” reče vojnik i pruži Kreši zlatni pehar pun dobroga crvenog vina i nasmija se. „Sinoć smo malo pretjerali sa pićem” dodade vojnik i ponovo se nasmija i pokaza nisku snažnih, zdravih bijelih zuba. Uđoše u šator dva snažna lijepo obučena četrdesetgodišnjaka. „Stražar nam reče da si se probudio Aleksandre pa smo došli da porazgovaramo o današnjem napadu. Neki časnici misle da treba odmah napasti a neki misle da treba napasti sutra. Ti Aleksandre odluči”.
Oni misle da sam ja Aleksandar Makedonski sinu Kreši. Šta da kažem jer gledaju u mene upitno. „Nećemo napasti ni danas ni sutra a najmanje tjedan dana” reče Krešo. „Nešto si miroljubiv danas” rekoše časnici i zamoliše da im Krešo dozvoli da sjednu na stolice oko velikog okruglog stola.
Počeše ulaziti i drugi komandanti i časnici i Krešo se jako uplaši jer im ne zna imena i od straha se probud . Dobro je, nisam Aleksandar a kada se san malo slegne i kada promislim pokušaću i ovaj san protumačiti prema Frojdu, Jungu i Adleru.
Počinjalo je ferije, počinjalo je ljeto, toplo i dugo. Nije se moralo rano ustajati. A uveće zna se ide se u seosko kino. Preko dana pomogne Krešo baki i didi pa dobije koji dinar da kupi kartu za kino. Prvo se pogleda prije podne šta igra jer filmovi nisu igrali svaki dan već tri puta tjedno. U kino se išlo sat dva ranije.
Tu su bili Krešini drugovi a i počešljane, našminkane, mirišljave djevojčice i djevojke. Krešu su čekala razna prijatna iznenađenja koje nikako nije mogao doživiti u Prašnjogradu. Naprimjer jedno veče on je prilazio kinu a Krešin najbolji drug Sulejman je prišao i rekao: “Dođi …cura Mirsada želi da se upozna sa tobom!” Slijedi rukovanje i Mirsada bi preuzimala inicijativu. Još i sada Kreši se javlja u sjećanju slika skromne djevojke u jeftinoj šarenoj cicanoj haljini ali neprevaziđene ljepote. Crne oči , crna duga kosa, uzak struk i lijepe grudi i čvrste duge noge imala je Mirsada.
Ona je bila hrabrija djevojčica iako je bila godinu dana mlađa od njega. Razgovor je tekao lagano zahvaljujući
Mirsadi koja je bila pametna i živahna djevojčica. Krešo je gledao u njene lijepe crne oči i pomalo mu se vrtilo u glavi. Mirsada je povremeno u razgovoru stavljala svoju ruku na njemu na rame i lakat a to mu je jako prijalo.
U kinu su naravno sjeli jedno pored drugog na dugačku klupu. Zadirkivanja je bilo ali na drugarskoj bazi. Poslije kina svi su zajedno išli kući. Mirsada reče da najviše voli pjesmu “Stade se cvijeće rosom kititi” i otpjeva jednu strofu. “Pjevala je dobr
o jasnim sopranom. Sevdalinke su bile pjesme koje su pjevali Bošnjaci muslimani a i ostali u Bosni i Hercegovini i nitko to ne može otpjevati tako dobro i od srca kao oni. Te sevdalinke su se pjevale po vazdan uz kućne poslove u šeheru i na polju. A koju ti pjesmu najviše voliš? “upita Mirsada i sada dođe na red Krešo da otpjeva jednu strofu “Đambolaje “. Bosanski Hrvati katolici u tom kraju pjevaju na drugi način. Pjeva se u dva glasa obično dva brata ili dva jarana uz šargiju.
Otac je često pjevao takve pjesme ali je volio i sevdalinke. Kreši se nešto steglo grlo što od stidljivosti što od treme tako da tada Đambolaja ispade dosta stegnuto i tiho tako da se svi nasmijaše i rekoše: “Propjevao Krešo kao mlad oroz! ”
Počinjali su dani sreće. Nervozne majke nije bilo, ostala je u Prašnjogradu. Bili su tu samo dobra baka blage naravi i šutljivi, podrugljivi ali dobri dido. I filmska umjetnost je opijala omladinu a Kreši je uz Mirsadinu
prisutnost sve bilo ljepše, baš čarobno. Filmovi su se prepričavali do u detalje.
Stizali su glasovi iz grada da neke filmove obavezno treba pogledati. Igrali su italijanski filmovi reditelja Vitoria de Sike. “Kradljivci bicikla” su se gledali nekoliko puta. Junaci u filmu su bili tako slični Kreši i drugovima i njihovim roditeljima i susjedima. Tko ne bi poželio da ima jedan lijep bicikl. U to doba bicikl su vozili samo sekretari komiteta, direktori i sindikalni čelnici. A Đina Lolobriđida u skromnoj haljini nasmijana i naslonjena na drvo tako je ličila na naše žene i majke a Raf Valone u šarenoj košulji sa zasukanim rukavima je tako ličio na naše
muškarce i očeve. Svi su plakali u kinu u filmu „Zidovi Malapage „ i patili zajedno .Malapaga je bila zatvor a pred zidine zatvora je dolazila rodbina i dozivala svoje. Voljeli su se i meksikanski filmovi a uz film “Jedan dan života” pjevala je i plakala cijela dvorana.
Pojavili su se i domaći filmovi koje je narod zvao partizanski. Barba Žvane je bio popularan a kada se krstio u
filmu djeca su se smijala. Barba Žvane je bio popularan ali religija više nije bila. U poslovicu je ušla dosjetka: „ Prešao si me kao barba Žvane prugu!“
Bilo je ljeto pa je Krešo išao svaki dan na Savu na kupanje. Mirsada nije dolazila često na kupanje jer je pomagala roditeljima u polju. Išla je često sa roditeljima preko u Slavoniju da radi za nadnicu pa je Mirsada uvijek imala novaca kod sebe, često bi platila ulaznicu za kino i za njega kada ne bi imao. Oni su držali dvije krave, svinje i raznu perad a imali su i nešto zemlje na kojoj su gajili kukuruz, grah, krumpir, bundeve i slično.
Neki Bošnjaci muslimanski vjernici su im zamjerali što gaje svinje ali Mirsada je to odobravala. Govorila je da voli šunke i kobasice a i malo slanine u grahu čini ga boljim. Kad bi se Mirsada pojavila na kupanju to je za Krešu bio praznik. Imala je lijep crveni kupaći kostim iz jednog dijela koji je isticao njeno lijepo tijelo i grudi. Jednog dana prišla je grupa djece u kojoj je bilo više djevojčica nego dječaka vičući: „ Mirsada ima kozje sise, Mirsada ima kozje sise! „ Kreši se to nije svidjelo pa je otrgnuo jednu granu biljke koju je narod zvao Mudan ili Cigansko perje.
Ta biljka je kao žbun rasla u množini na obali. Poslije cvjetanja formirali su se plodovi veličine muških testisa pa otuda biljci naziv Mudan. Plodovi bi poslije pukli i izlazila bi svila ili perje koje su siromašni ljudi skupljali i stavljali u pokrivače i jastuke. Krešo je htio da otjera djecu ali ga je Mirsada zamolila da ih ostavi na miru. „ Neka viču svatko ima pravo da govori što hoće „ rekla je Mirsada.
Kada su djeca otišla Mirsada je objasnila o čemu se radi. Odvezala je čvor kostima oko vrata i okrenuvši se prema njemu pokazala mu je svoje grudi. Grudi Mirsadine su stajale horizontalno i prkosile sili zemljine teže a bradavice su stajale koso u vis kao cijevi protivavionskih topova.„ Vidiš moje bradavice su špicaste a to narod zove kozje sise. Nemaju sve djevojke ovakve bradavice i grudi kao ja već neke imaju pljosnate. I ja sam se rugala djevojkama kad sam imala deset godina jer sam im bila zavidna. Grudi nisam imala i bila sam im zavidna jer su grudi ženski ukras i zalog budućeg materinstva.“
Naišli su neki kupači pa je Mirsada pokrila svoje grudi. „Pa kako oni znaju? „ pitao je Krešo. „ Pa vidi se! „ reče Mirsada i okrenu se prema njemu sa strane i Kreši se ukazaše grudi i bradavice kako se jasno naziru ispod kupaćeg kostima. „ Samo mi reci molim te da li ti se sviđaju moje grudi? „ upitala je. „ Jako mi se dopadaju“ rekao je a Mirsad je rekla kratko „Hvala!“
Mirsada je bila Krešin ponos i mnogi pogledi su se zadržavali na njoj. Kada bi došla donosila je prostirku koju je nazivala hasura. Ona je to sama napravila od rogoza i vezala špagom u sredini i na krajevima. Hasuru bi raširila pored Kreše i počela da se sunča. Tamnu boju kože brzo bi dobila nasuprot njega koji je teško crnio, bio uglavnom crven i nekoliko puta mu se koža gulila. Krešo je rekao da mu se sviđa njen tamni ten a ona je odgovorila da se njoj sviđa njegova svjetla put i kosa i zelene oči. “Valjda se suprotnosti privlače” govorila je. Jednog dana Mirsada je donijela dvije hasure. “Napravila sam jednu za tebe Krešo ali malo je duža i šira jer si ti krupniji” rekla je a on je kratko rekao “Hvala!” Poslije mjesec zajedničkog sjedenja na kino predstavama Krešo se ohrabrio i stavio je svoju ruku na Mirsadinu vrelu butinu a ona je snažno pritisnula njegovu ruku svojim svojom. Tri mjeseca su prošli kao u snu i došao je početak rujna i vrijeme oproštaja. “Nemoj mi pisati jer su mi babo i mama malo staromodni. Molim te samo nešto za oproštaj! A šta je to? pitao je naivni dječak? Pa jedan običan poljubac te molim za rastanak i dugo sjećanje!”
Usne Mirsadine su imale okus svježih šumskih jagoda.