piše: Jadran Šantić Šangarelo
Mislija san štioci dragi da ču van se javit nekin novin befelon kad lito parti na doček jeseni jerbo če tada bit manje teplo i lakše če se moč koristit možjane. Ma jopet čovik je ka beštija nikad zadovojan a i nebi tija čakod zaudobit a ne neotat i eto ti pegule. Moran sist za ovu makinjetu i notavat a k oče se svega sitit.
Znan da če niki grintavci odma skočit sa svojin optužbaman jerbo se uvik bojidu oštrega jezika i napast me iz svi kaluni. Ma ja se ne bojin i gren naprid.…
Na blagdan Sveta Tri Kralja
Naš stan, a posebno dvorište, postali su velikim okupljalištima. Tonćo i njegovo društvo stalno su negdje jurili po gradu, a on je dolazio samo na objede i na spavanje. Jednog dana mi je donijeo krasnu časničku sablju jugoslavenske vojske, a drugi puta dva stara revolvera iz prvog svjetskog rata. Iznad pivovare se uzdiže strmina od neke sive zemlje. Često smo uzimali neku staru krpu i sjeli na nju pa se niz tu strminu spuštali kao na sankama. To smo zvali “prljuga”. Oni su se i tih dana spuštali niz «prljugu», kad se iznenada pokazao otvor u nekakvu rupu.… 
Vraćajući se iz Zemuna svojim domovima, opet nas je pratila kiša. Dan se polagano spremao na počinak.
Od kada su partizani i u Tuzlu donijeli ratnu atmosferu, moja soba više nije bila samo moja. Budući da baš nije bilo preporučljivo odlaziti u grad, naše je dvorište postalo okupljalištem i onih starijih iz naše i okolnih kuća, a u mojoj su sobi Ivica Opačak i njegovo društvo često igrali karte – za novac – a ja sam na kraju ubirao “pinku”.