piše: Nela Stipančić Radonić
Ponekad me uhvati panika –
odrasti, ostarjeti, otupjeti, ocvasti,…izdahnuti
O, mladosti –
začarani krug iz kojeg se budimo bez povratka
Ponekad mi ništa što radim ne daje mira. I čujem samo glasove iz daljina, kao daleku pjesmu s polja što je pjevaju djevojke svom dragom. Kao slavuj na rastanku.
Ponekad, ležeći budna u sobi, čujem šum mora i vidim velika napeta jedra kako plavom pučinom plove. I ja poput galeba širim krila. I što se više naprežem, sve sam bliže njima. I već mirišem ustajao zrak s mora na palubi. Posvuda me ima.…
