događaji, vijesti, najave i aktivnosti Hrvata u Berlinu
piše: Slavica Jurčić
Svake godine bar nekoliko dana moj suprug i ja s djecom krenemo put mora.
Ove godine put je krivudao starom cestom prema Slunju. Suprug je spakovao vina i povezao ga rođaku koji ženi sina.
Do Popovače smo išli autoputom, a u Popovači sišli i krenuli prema Sisku, Petrinji, Glini, Vojniću i nakon prekrasne vožnje ‘cestom sira’ stigosmo u Slunj.
piše: Nataša Pecić-Janković
Nakon dugo vremena danas sam odlučila provesti ostatak dana sama na plaži. Iako puše bura i more je nemirno, ipak želim malo odmora i opuštanja. Nedostaju mi ti moji trenutci, ali ne žalim što ih nemam više.
Posljednjih dana posla je previše i ne uspijevam riješiti sve što sam zacrtala u glavi. Onda ostanem duže raditi.…
tekst: Viktorija Rogić
Mi danas frizuru mijenjamo ovisno o raspoloženju, vremenu ili prigodi. Danas ju peglamo, sutra vežemo u rep, poslije ju kovrdžamo, farbamo pa ju stavljamo u pundžu. Pletemo ju u pletenice, ali ne one klasične već nove modernije pletenice, riblju kost a tek ekstenzije.
Sretne smo jer imamo bezbroj mogućnosti i majstora frizera koji nam u tome stručno pomažu. Načina za svakodnevnu frizuru je mnogo, zaista jako mnogo. Osim što postoji bezbroj frizura, postoji …
piše: Slavica Jurčić
Dijabetes ne boli, ali ima simptome.
Osjetila sam prve znakove prije pet godine, a dijagnozu sam saznala prije četiri godine.
Ja sam Tip 2. To je moja dijagnoza. Simptomi su bili : umor, česte upale mokraćnih kanala, žeđ i učestalo mokrenje.
piše: Nataša Pecić Janković
Pogled u daljinu fokusira mi se na obližnji otok i more oko njega. No, međutim, ovih dana vrlo često razmišljam o prošlosti. Na trenutke zatvaram oči i odjednom bljeskovi pred njima….
Prekrivam lice i molim ga da prestane. Nakon još nekoliko bljeskova, utihnu sve. Sklanjam ruke, otvaram oči. Gledam to iskrivljeno, izbezumljeno lice koji mi nanosi bol. Jecam. Pokušavam sklupčati se u kutu kauča. On stišava televizor i opet nešto govori. Ništa ga ne razumijem, ali sve ću prihvatiti samo…
piše: Nataša Pecić -Janković
Ne znam koliko je od vas doživjelo pravu ljubav. Koliko je od vas čitatelja upoznalo osobu s kojim ima zajednički jezik, a da niste progovorili ni riječ, nego ste samo očima razgovarali? Koliko je od vas sigurno da je to baš ono što ste očekivali i za što ste se borili cijeli život?
Ne znam za vas, ali meni se to događa i s razlogom pišem ovaj tekst.…
piše: Stipo Lučić
Ljuban me gurnu laktom u rebra i pokaza prema kapelici. Nisam odmah vidio što pokazuje, a onda sam brzo ugledao. Stajao je na jednom grobu i plakao. Nisam mu vidio oči s ove daljine, ali govor tijela je bio jasan, plakao je.
Pogrbljena, svinuta ramena i pognuta glava koja se povremeno trzala, ruke na očima i odsutnost, bili su jasan znak, on plače. Ljuban je bio blizak s njim i najbliži susjed, znao je. Tada ga nisam pitao, čekali smo da se isplače, pokupili alat i krenuli kući.…
piše: Slavica Sarkotić
Gda je sin z malum metličkum pokupil mrvice tere su ze stola na pod opale, otec je odvrgel komadič sendviča s tunum na stran, na tanjer.
-Samo ti jedi tata, rekel je sin kak da se pravda. Sam znaš, sad bu skoro Elsie došla, pa moram malo počistiti.
Čez obluk je curelo meko švapsko popoldan, narančaste zrake ke preveč ne greju, taman tuliko da bu dost.…
